Стефана Немање 6, 71123 Источно Сарајево 057 340 305 info@matbibli.rs.ba Радно вријеме: 08 - 19

Вук Крњевић

  • Штампа

    • Вук Крњевић

    Вук Крњевић је рођен у Сарајеву, 6. маја 1935. године. Основну школу и гиманзију завршио је у родном граду. Студирао је у Београду а дипломирао је у Сарајеву на групи за јужнословенске књижевности и српскохрватски језик. Био је уредник Књижевности, уредник у РТС-у и Просвети. 

    Објавио је књиге пјесама: Заборављање кућног реда (1957), Два брата убога (1960), Пејзажи мртвих (1961), Привиђења господина Протеја (1964), Нарицања (1965), Берлинске баладе (1968), Жива рана (1970), Пјесме (1970), Устук (1985), Пут путује (1986), Смртопис (1987), Стећак небески (1990), Караказан (1997), Вјетрена врата (1998), Источник берлински (1999), Садево (2003), Источник захумски (2005), Источник сарејевски (2004), Запретани храм (2005), Књига о Сарајеву (2006),Београдски смртопис (2006), Јади старог Вертера (2008).

    Објавио је књиге књижевно-критичких текстова: Критички дијалози (1976), Приступи (1980), Бумеранг (1983), Исидорине опомене (2008).


    Објавио је антологије: Приповједачи из Босне и Херцеговине     I, II (1960), Послератни српски песници, са Светом Лукић (1970), Међу јавом и мед сном, Српска поезија XX века (1985).

    Приређивач је Изабраних дјела Звонимира Шубића (1969), Критички радови Милана Богдановића (1979).

    За поезију је награђен Змајевом наградом, „Милан Ракић“, Кочићево перо“ наградом Удружења књижевника БиХ, а за критичарски рад наградом „Милан Богдановић“ и наградом часописа „Израз“. За књигу Јади старог Вертера добио је 2008. године Повељу за животно дјело Удружења књижевника Србије.

     

    Из збирке пјесама Смртопис

     

    „Сарајево са Игмана посматрано“

    Сву ноћ сјаји мјесечина као вјештац,

    Као да нема расањења: једно му лице

    Лебди насмијано, да пресвиснеш, а другога

    Нигдје не бијаше, да пута не нађеш.

    Не гледај му тавној ноћи доба, иза сјаја

    Мала свјетлост се гуши као утопљеник.

    Простор скупљен на длану, пепео охлађени,

    Зов је пријетворнице: да се распаметиш.

    Мирно те гледа очима од воде

    У којима лелуја мјесечина: отвара се

    Масна земља. Уста њена очи ти испила,

    Од мјесеца сва ти памет меко усахнула.

    Додиром хладним кад прилегне на кожу, као змија,

    Крв ће ти своју преточити у жиле: да трулиш.

    Његова тјелесина, скривена мјесечином,

    Показаће ти зубе: појешће ти срце непримјетно.

    Сву ноћ сјаји сјајна мјесечина као бољка

    Као да нема лијека: кад зором себи дођеш

    Видиш да је касно. Крв ти је отрована крвљу

    Његовом и кола у круг као слијепац.