Владимир Настић је рођен у Оџаку код Невесиња, 1934. године. Умро је 11. марта 2010. године.
Нижу реалну гимназију је завршио у Невесињу, Учитељску школу у Мостару, а Вишу педагошку и Филозофски факултет, одсјек историје у Сарајеву.
До сада је објавио књиге поезије: «Сам у камену», «Звезда у сенци», «Горке песме», «Песме покајнице», «Благовести», «Кад се с прољећа огласи кукавица», Изабране пјесме «Поезија», «Испод бусења», «Ледене капље», «Штаке», «Кад гробови ничу», «Легенда о пољу», «Узалуд јецају звона», Зборник пјесама: Србиње «Сунце у стопалима» (приредио), Избор поезије «Глуве стопе». Проза: «Симатови будни снови», «Све што око види», «Мртве се помичу сјене», те роман за дјецу «Тако смо расли» и збирку прича за дјецу «Имамо, имамо – вука». Заступљен у «Савременој књижевности народа и народности Босне и Херцеговине», «Дјечија књижевност народа и народности БиХ». 
Завод за уџбенике и наставна средства му је објавио Изабрана дјела у четири књиге.Посљедња објављена књига му је збирка поезије «Овдје живе мртви» у издању Матичне библиотеке Источно Сарајево.
Владимир Настић је живио на Добрињи. Посљедње деценије живота био је везан за Источно Сарајево.

Владимир Настић
Из аутобиографије

У кући се опет причало о рату. Новим ужасима. Оца су мобилисали као резервисту у Боки Которској. Чуо сам од куме Соке Чоло која је са својим мужем Савом држала дућан и једини имали радио на батерије, да су Нијемци бомбардовали Београд. Сока је гласно плакала. Те године требао сам се уписати у први разред основне школе. Ни један од мојих вршњака није се уписао. Школа је била затворена. Једнога јутра у село бануше наоружани људи у црним униформама и са латиничним «У» на капама. Многи од њих били су пијани. Отац се преко брда вратио из резерве и са собом донио пушку. «Комунисти», каже, «рекли да треба чувати оружје». Упадоше тројица усташа пред нашу кућу. Мој стриц, сакат у једну ногу, тесао је летву за ограду. Приђе му црнокошуљаш и без ријечи удари га ногом. Сриц се претури преко цјепала, ништа не изговори. «Гдје си сакрио оружје?» пита. «Нисам био у војсци, видите да сам сакат», промуца стриц. «Како ти је име?», пита усташа. «Новица», вели стриц. «А како ти је брату име?» «Марко.» «А Марко, тај нам треба.» «Гдје је, зовите га.» Усташе сатјераше чељад у кућу. «Ако не дође за пола сата све ћемо вас спалити». Замандали врата на кући. Стриц ме погледа. «Отац је на колибама, иди кажи да га тражи војска. Све му реци.» Трчао сам и у колиби затекао стрину и оца. Правио је опанке опутаре. Кажем да су дошли неки војници, да су ударили стрица и чељад закључали у кућу. «Ако не дођеш спалиће их.» «Шта ћу Митро», вели отац, «морам ићи чељад ће побити.» «Не иди, убиће те». «Боље да убију мене него сву чељад», одговори отац. Идем. Обуче капут и стави капу на главу. «Немој заврату, узми ону шкуторску. Ти остани са стрином», каже отац... 

 

Владимир Настић
Из збирке поезије «Кад гробови ничу»
  

ЗВОНА

Мук умјесто звука у дубину тоне
блажен вјетар гали посрнуле душе.
Не мирује клатно стално неком звоне
у освиту дана звијезде се руше.

Магла грли земљу смак свијета
крај усамљене хумке једна жена јеца.
Заврнуте главе а оштра длијета
клешу сува дебла гдје рањеник клеца.

Ресе љесковине додирују раме
ускоро ће дан и излазак сунца.
Умакао хладном бриду оштре каме
омамљен сакат поред дебла бунца.

Пржи жељезо усијано врело
невину чељад као жита снопља.
Посивјело воће отежало зрело
од отровних стријела и сулудог копља.

Све полудјело човјек звијер љута
гдје год се кренеш крв прокапа нова.
Завијане стазе нигдје пута
тек у мрклој ноћи огласи се сова.

Још се онај вуче испод суве гране
крвав колут сунца нагео да зађе.
Да га лишће храни и цијели ране
да се зрно среће у невољи нађе.