Седми дан је роман првенац пјесника Горана Врачара, а који је објавила Матична библиотека Источно Сарајево. Роман је потресна прича о мушкарцу и жени, прича о несхватању, неразумијевању, разилажењу и страдању. Овај психолошки роман је хармонично трогласје у виду исповијести троје људи – приповједача и главних протагониста, брачног пара, Ненада и Јелене. Радња паралелно прати животе брачних другова изгубљених на пола пута. Остављених на раскрсници живота. Роман Седми дан је прича о нашој свакодневици, прича о томе шта остаје кад љубави нестане, када на мјесто страсти засједне рутина.
Композиција романа састоји се од седам поглавља и осмог, завршног дијела, епилога. Цитати из Прве књиге Мојсијеве, књиге Постања о настанку свијета стоје као наслови испред сваког поглавља. Седми дан постојаним ритмом прати драму људске личности. Психологију људских личности. Крах љубави и разумијевања. Почетак краја.
„Сјећања главних јунака асоцијативним поретком говоре о завичајном Сарајеву, шетњама поред Миљацке, Чаршији, Вилсоновом шеталишту, Жељиној утакмици. Свједоче о браку, хладном односу двоје људи који се понашају као да су државни службеници, кћерки Јелени (тек ако је се сјете), пријатељству, дјетињству, младаличким данима, породици, љубави (и опет о љубави, оној излапјелој), самоћи, гордости, вјери и болу.
Она је одмјерена и спознаје недостатке свога брака за који је чврсто вјеровала да ће бити уточиште, тврђава и радост. Он, наоружани инспектор у полицији је слуђен и растројен, немоћан и изгубљен. Све што је могло да их зближи, разговор, вјера – раздвојило их је. Аутор зналачки прати њихова ментална стања и описује муку живљења. Јасно осјенчени ликови иду свако својим путем, умјесто једним, истим – заједничким. Због тога им спаса нема. А у седми дан, који Бог благослови и посвети га, јер у тај дан почину од свијех дјела својих, која учини, у судници, брак се растаде са животом. Живот се угаси. Изгубише се његови вриједносни императиви. Двојац без кормилара је потонуо.“ (из рецензије Анђеле Плакаловић, проф. српског језика и књижевности)
„Рукопис Седми дан проистекао је из пера Горана Врачара, једног од најзначајнијих пјесника средње генерације у Републици Српској. Приљежан читалац ће на прво читање у њему пронаћи и пјесника и Врачара и врачара. Пјесник проживљеног апсурда у свом пионирском роману зналачки балансира рубовима прозног лиризма наводећи нас на примисао да ће у једном тренутку неко од његових јунака, бар из очаја да запјева бар неке строфу. То се неће десити, јер се пјесници, кад их обузме потреба за окушавањем у прози, грчевито бране свог примарног умјетничког порива.
Узалудно, наравно, јер је овај роман једна пјесма, ода безнађу људске егзистенције сада и овдје и свагда и свугдје. На то нас подсјећа и мото који претходи сваком поглављу, континуирано преузиман из Књиге стварања, смислено понуђени увод у ову књигу нестајања. За оно што је демијургу требало читавих седам дана Врачаревим рушиоцима је довољан један дан, један дан који траје цијели живот или онолико колико је од живота довољно да се сруши све за шта је творцу требало седам дана. Да се створи и сруши свијет. Творац ствара цијели свијет, његов је космос макрокосмос, његов је захват свеобухватан и грандиозан, човјек уништава сопствени свијет, његова је мјера макрокосмичка, интимна, мала. Творчева је вјечност, а његов је трен, потрошени тренутак прошлости.“ (из рецензије проф. др Саше Кнежевића)