Јован Лубардић рођен је у Рогатици. За вријеме рата користио је псеудоним Симеун Романијски. Студиј југословенске књижевности завршио је на илозофском факултету у Сарајеву.
Објавио је двадесетак радио-драма, двије ТВ драме, двије позоришне драме, филмски сценарио за играни филм «Сурове дијагонале», те прозна дјела: «Прича за моју жену», «Боја страха», «Јупитере, ти се љутиш», «Пасија по Јовану», «Француски зачин», «Ноћ без утјехе», «Добар дан за умирање», «Снајпер», «Ратна кућа». Заступљен је у антологијама савремене приповијетке. Роман «Боја страха» преведен је на француски језик, а роман «Прича за моју жену» добио је трећу награду на Великом југословенском конкурсу за модерни кратки роман.
Преводио је са француског и руског језика. Био је лектор и предавач на Универзтету у Дижону (Француска).
Током рата Лубардић је обилазио ратишта, прикупљао грађу за приче и роман. Радио је као уредник у Издавачкој дјелатности Српске новинске агенције. Роман «Рускиња Ира» објавио је 2001. године.

 Из романа «Рускиња Ира»

- Андреј Семјонич... Андреј Семјонич, јесте ли будни?!
Чуо је глас, негдје из даљине до свијести му је допирало и лагано куцање на вратима које је претходило том гласу, али мамуран од синоћњег прослављања продужења визе, у Вадимовој соби су наизмјенично пили «Сталичнају» и огавно руско пиво, није успијавао да отвори очи. А глас бабушке Груње иза врата био је неумољив:
- Андреј Семјонич, вас траже телефоном... Телефон, Андреј Семјонич, чујете ли?! Зову вас... Нека дама, Андреј Семјонич, красавица, инсистира да вас пробудим, чујете ли!
Чуо је, наравно. Ако ништа друго, пробудило би га оно «дама» и «красавица». Није их било превише у његовом самачком животу.
- Долазим! – продерао се тако да га је «дама» уз то још «красавица» могла чути на крају Москве и без телефона.
- Слава Господу! промрси старица с друге стране врата. – Већ сам помислила да сте, не дај Боже...