Војислав Лубарда (Рогатица, 17. јун 1930 — Београд, 13. октобар 2013) био је српски књижевник, романсијер, члан Академије наука и умјетности Републике Српске и члан Сената Републике Српске.

Рођен је 1930. у Рогатици. Средњу шумарску школу и Филозофски факултет, одсјек књижевност, завршио је у Сарајеву. Његов други роман „Љуљашка“, одмах је по издању 1963. године био забрањен у Сарајеву. Ту је радио као новинар, професор, уредник издавачких предузећа „Народна просвјета“ и „Веселин Маслеша“, уредник листа „Младост“ за Босну и Херцеговину и као уредник редакције за умјетност и културу на Телевизији Сарајево. Након што је објавио чланак „Посланица Маку Диздару“ у часопису „Студент“, изгубио је положај уредника Редакције за умјетност и културу Телевизије Сарајево, а убрзо је добио и отказ са посла. Након издања романа „Гордо посртање“, политичке власти су му забраниле рад у струци. Због садржаја романа „Гордо посртање“ је доживио политички прогон у Сарајеву, који је описао у роману „Свилени гајтан“.

Тематика његових романа се бавила злочинима усташа и муџахера над Србима у Подрињу. Након што су му политичке власти забраниле рад у струци, из Сарајева се почетком 1975. сели у Београд. Као књижевник се прославио романом „Преображење“, који је издао 1979. Добитник је НИН-ове награде за најбољи роман 1989. године, за роман „Вазнесење“.

Био је члан Сената Републике Српске од 1996. године. Дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске је постао 27. јуна 1997, а редовни 21. јуна 2004.

Библиографија: Ближњи свој, (1962), Љуљашка, (1963), Гордо посртање, (1970, 1971, 1982), Преображење, (1979, 1980, 1982, 1990), Покајање, (1987), Вазнесење, (1989), Свилени гајтан, Живе легенде-три књиге (1967, 1968), Анатема(1981, 1982) Тамни вилајет, (1994), Знамење Сутјеске (1967), Српска беспућа: Књижевнополитички огледи.

"Филозофију праштања, тако присутну у мојим романима, научио сам у раном детињству. Тиме што је моја мајка Љубица одбила да пљује усташког логорника Јамаковића, који је био крволок и директно крив што су нам убили оца, што је имала разумевања за изнакаженог зликовца - јер више није био зликовац већ несрећник - мајка је, и не знајући, спасила све нас од покоља. Када су у Рогатицу поново стигле усташе поклале су све Србе које су у њој затекли, а нас шесторо децу и мајку - нико није ни прстом пипнуо. И кољачи су, дакле, имали разумевања, дирнуо их је један људски гест. Таква ме школа научила, да као писац и у ликовима зликоваца видим људе, а не машине испуњене мржњом". – Војислав Лубарда