Мирослав Тохољ рођен је 11. априла 1957. године у Љубињу. Живио је у Сарајеву, гдје је дипломирао на Филозофском факултету и више од десет година углавном радио као професионални писац.

У својој двадесет и другој години објавио је роман „То снива лампарија“ (1979, „Свјетлост“, Сарајево), написан необичним стилом, који је аутора сврстао у ред најзанимљивијих млађих југословенских писаца. Двије године касније објавио је књигу новела „Апотекаркин рај и мушке ствари“ (1981, „Свјетлост“, Сарајево) поводом које је критика представила Тохоља као најизразитијег постмодерног аутора у Босни и Херцеговини. Половина прича из ове књиге штампана је у антологијама и изборима југословенске кратке приче на српском и енглеском језику. Сарајевски часопис „Лица“ 1983. године почео је у наставцима да објављује роман „Стид“, али је штампање из нејасних разлога прекинуто. Двије године касније сарајевски издавач, који је штампао претходне књиге и додијелио им своју годишњу награду, одбио је да штампа роман „Господар срца“ који је ускоро објављен у Београду (1986, „Филип Вишњић“) поставши једно од запаженијих дјела. Роман „Стид“ штампан је такође у Београду(1989, „Просвета“; 1990, БИГЗ). Иако је аутору донио популарност, у Сарајеву готово није јавно ни забиљежен.

У то вријеме Тохољ покреће и уређује недјељник „Јавност“ који излази до 1997. године. Алтернативни сарајевски издавач „Задругар“ у том часу штампао је ново издање Тохољевог првог романа, али је већи дио тиража изгорио почетком рата у Босни и Херцеговини. Током рату нестали су и пишчева архива, књижевна грађа, рукопис књиге есеја најављиване под насловом „Сумрак књижнице“, као и један недовршени роман.

Од 1992. до 1997. године Тохољ живи на Палама, члан је српског политичког руководства, министар у ратној влади и посланик у поратној скупштини. Нека искуства из тог времена изнио је у књизи разговора „Тохољ - о рату и књижевности“ (1996, „Јавност“), коју је приредио Јован Јањић и која најављује неколико свесака пишчевог дневника. Двотомно документарно дјело „Црна књига – патња Срба у Босни и Херцеговини 1992-1995“, додатак ратном дневнику, објавила је 2000. године „Светигора“, информативно-издавачка установа Митрополије црногорко-приморске са Цетиња. Слиједиле су још двије Тохољеве књиге – „Свети ратници“ и рат у Босни и Херцеговини (на српском и енглеском језику) и роман „Кућа Павловића“ (2001, ИГАМ, Београд).

„Тохољ је писац без којег се не може замислити антологија савремене српске прозе“, написао је Гојко Божовић, сажимајући мишљење које су поводом Тохољевих књига износили Алеш Дебељак, Славко Гордић, Александар Јерков, Александар Јовановић, Светозар Кољевић, Радован Кордић, Света Лукић, Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Милан Орлић, Михајло Пантић, Васа павковић, Драшко Ређеп, Миливој Сребро, Добривоје Станојевић, Младен Шукало, Весна Тријић, Адријана Марчетић, Анђелко Анушић, и други југословенски критичари. Од 1998. Тохољ живи и ради у Београду.