Радослав Самарџија је рођен 1953. године у Грабу код Трнова. Школовао се у завичају и Сарајеву. Од 1962. године живи у Сарајеву. Ту је остао до почетка рата. Придружио се потом ратним збивањима као борац ВРС. Од 1995. године радио као новинар у Српској новинској агенцији. Умро је јануара 2009. године.
Средином 70-тих година почиње да објављује у часописима, његова поезија учествује у радио емисијама Радио-телевизије Сарајево, објављује сатиру. Најзначајније учешће узео је у часописима: Лица, Одјек, новине Наши дани, Књижевна реч, Књижевне новине, Око, Мостови, Градина... Већ прије рата је имао припремљена три рукописа брижљиво рађена годинама. Кућа му је у рату запаљена и све је изгорјело. За ова три рукописа пјесник истиче да му је жаливије рукописа него куће. Те рукописе више никада није успио призвати у памћење и написати поново оно што је изгубљено.
Објавио је поетске збирке: «Говорим српски», «Марко Краљевић и телевизија», «Ослушкивање бога». Рукопис «Ослушкивање бога» награђен је на анонимном конкурсу петих «Видовданских сусрета» - Соколац 1997. године. За исту књигу добио је награду «Сарајевских дана поезије» 1999. године. Рукописна збирка поезије за дјецу «Деца нису овце», на анонимном конкурсу добила је награду Министарства науке и културе Републике Српске. На жалост, овај рукопис је никада није објављен јер је изгубљен. Радослав Самарџија је био члан Удружења књижевника Српске. Посљедња збирка пјесама објављена за Завод за уџбенике и наставна средства РС носи назив «Послератна идила».

Радослав Самарџија
Из збирке поезије «Ослушкивање бога»

ЗАПИС ИЗ ЛУДНИЦЕ

Сад кад цео свет је постао лудница
У којој нам вежу језике и руке
Ко још сме за трагом Романијског Свица
Да подбоде коња гори у хајдуке?!

Док нам блудно стадо тумара и врља
Без јаснога циља и извесног краја
Низ точило клупко дана се котрља
Испало из старог, мрког завежљаја.

Тек постаје јасно да се земља врти
Око страшне осе што ће да сажеже
И животе наше, који око смрти
У све ужем кругу узалудно беже.

И док се збрајамо опет неко фали
Мада о јунаштву ипак песма јечи
Не видимо притом да смо окраћали
И да нам се само понављају речи.

Зарасли у епску, оседелу браду
Не знамо, лишени властитога лица
Где припети коња, уз чију ограду
Сад кад цео свет је постао лудница.