Јела Самарџија рођена је 13. 07. 1958. у Сарајеву од оца Душана Капора и мајке Росе рођене Гојковић. Дјетињство и рану младост провела је на падинама Требевића у селу Довлићи.

Радила је у Радио Сарајеву, Енергокомерцу, Влади Републике Српске, Академији наука и умјетности и Универзитету у Источном Сарајеву.

Поезију пише од ране младости. 

О поезије Јеле Самарџија:

„Треба рећи да је ово женска лирика, њежна као свила, наиме, Јела Самарџија, свијет око себе дотиче оном емотивном, лирском страном своје личности, што се јасно види не само у избору тема него и у начину обраде тога свијета, отуда ова лирика има неку лирску топлоту и непосредност, има дакле, пјесничку искреност. Ова лирика има своју тежину, своју лирску убједљивост, топлоту као мајчина рука.“ (мр Душан Зуровац)

Објавила је сљедеће књиге поезије

Плави стихови (2011. год.)

На животној стази (2015. год.)

Звуци тишине (2017. год.)

Сјећања (2020. год.)

Звуци који не самују (2022. год.)

Стопе дјетињства

Одводе ме мисли  моме родном крају,

и радо бих оживјела своју стопу сваку,

а памтим га к'о ходање по меком облаку.

Ту је старо оборено дрво,

док се тихо у висине пењем

и гледам у висораван са бијелим камењем.

Испред мене слика града Сарајева,

милује ми кожу лака измаглица

у мени се стара жеља буди,

газила бих по ћилиму борових иглица.

Вратила бих оне старе кише,

одјећу на себи тијесно припијену

гледајући како муња обасјава стијену.

У мени су сјећања истинска и права,

па  сновима дивну прошлост враћам

да нам младост не покрива облак заборава.