Педагог и публициста Ђуро Сврдлин рођен је 1930. године у Житомислићу, код Мостара. Умро је 10. јануара 2021.
Учитељску школу завршио је у Мостару, вишу педагошку школу у Београду и студиј педагогије у Београду 1959. године.
Магистрирао је 1975. године, а докторирао 1983. године на Филозофсом факултету у Сарајеву.
Радио је као учитељ, наставник и професор. Скоро двадесет година био је професор педагогије на Педагошкој академији у Сарајеву. Дванаест година био је просвјетни савјетник у Републичком заводу за школство БиХ у Сарајеву. Као професор (хонорарни) радио је четири године на Одсјеку за педагогију Филозофског факултета у Српском Сарајеву.
Објавио је у стручним часописима и зборницима десетину радова о питањима наставно-васпитног рада, о образовању наставничког подмлатка, о стручном усавршавању наставника, о раду школских педагога и др. Израдио је неколико студија које су објављене (о васпитању у средњој школи, о директору школе, о просвјетно-педагошкој служби и др.).

Објављене књиге:
- «Педагог у нашој школи – Прилог методици и организацији рада» (Београд, Учитељски факултет, 1998.),
- «Разговори о васпитању дјеце» (Београд, «Свет књиге», 1999),
- «Ново и старо у васпитаљу» (Сарајево, ауторово издање, 2000),
И друго издање те књиге, 2003. ( Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево),
- «Млади наставник – његово образовање и почетак рада» (Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 2002),
- Житомислић – Из прошлости села и манастира», (Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 2004),
- «Памтио па записао – Сјећања једног педагога», (Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 2005).
- «Радост и страх у завичају», 2007.
Био је присутан у стручно- научним круговима наставника БиХ (објављени радови, учешће на научним и стручним скуповима, учешће у стручним комисијама за израду програма, рецензије и др.).
Био је члан редакција листова и часописа, дуже вријеме и главни и одговорни уредник часописа «Породица и дијете» у Сарајеву.

Ђуро Сврдлин
Из дјела «Житомислић из прошлости села и манастира»

1. Вијекови села и манастира

Како то често бива и живот овог села пролазио је између оног што су његови житељи жељели и о чему су сањали и оног што је била груба стварност. Било је много више оног што се збивало мимо жеља, много мање оног што се остваривалоод оног што се жељело.
Ово село је пратила судбина манастира и обрнуто: заједно су трајали и суочавали се са изазовима времена, заједно стицали важност, онда и страдали. То се дешавало за вријеме турске власти, потом аустријске, настављало се за вријеме прве Југославије, за вријеме усташке страховладе и опет у Југославији.
Наше село многи су називали Манастир, по нашем манастиру, а не Житомислић.
У околним селима наше људе знали су као «манастирце» (или по старински намастирце). И они сами, наши људи, неријетко су за себе говорили да су манастирци. Није им то сметало, напротив, они су се и поносили тим именом, чак су и пјесме о томе пјевали.
Овом долином у коју се сместило наше село нису ишли главни путеви. Манастир је био склоњен, био је без звоника и скоро непримјетан док му се не приђе ближе. Свуда около доста шуме, он је умногоме опстајао захваљујући и томе и вијековима је вршио своју мисију...