Вјекослав Вукадин рођен је 1952. године у Сјетлини код Сарајева. Завршио је студије српскохрватског језика и југословенске књижевности. Највећи дио живота и радног века провео је у Сарајеву. Тренутно живи и ради у Холандији.
Пјесме, лирске записе и есеје објављивао је у многим књижевним часописима и чистовима, а заступљен је и у бројним зборницима и антологијама савремене поезије. Објавио је сљедеће збирке пјесама: 

Наслоњени на небо (1978),
Пјешчана лира (1980),
Пчела на рани (1983),
Дјевојчице и дјечаци (игроказ, два издања; 1984. и1989),
Весели бус (игроказ, два издања у истој години; 1987),
Тумач тренутка (Београд, 1994),
Медаљони са Сјеверног мора (изабране и нове пјесме, 2001),
Кућа пуна слика (2009).

Саставио је зборник Завичај у даљини (2002), који садржи избор из поезије српских пјесника у западноевропском расијању. Вукадин је 1988. године постао члан Удружења књижевника Босне и Херцеговине и Савеза књижевника Југославије. Пјесма Вјекослава Вукадина изабране су и у антологији српске поезије на руском језику под насловом Из века у век.

„Нова пјесма“

Посјећујем пјесничке сусрете

не би ли пјесму срео.

Препознајем игре ријечи,

понирем у замуцане слике слободних стихова

и непотребно замршене мисли.

Мотиви – обично стари,

у новом стилу неоштро сликани.

Очекујем пјесму нову по свему.

Пажљиво слушам поетесе и пјеснике,

женске и мушке риме,

ритмизиране жеље, визије, оштре критике, алузије

и све што је у пјесму стало.

Поредим овдашње стихове

са свевременим Дантеом.

И питам се:

Може ли се данас срести-

та божанствена пјесма?