Горан Врачар рођен је 1964. године у Сарајеву,  гдје је и започео каријеру књижевника. Завршио је гимназију „Браћа Рибар” у Сарајеву 1983. године. Водио је емисују о рок музици на радио станици Источно Сарајево под именом „Лет изнад Лукавичијег гнијезда” у оквиру које је разговарао са многим рок музичарима са простора бивше Југославије. Серијал је имао преко 60 емисија, а прекинут је када је радио Источно Сарајево прогласио стечај. Објављивао је текстове и на страницама bloger.ba и sarajevo-rs.com. Један је од оснивача удружења за културу „Фронт” са сједиштем у Источном Сарајеву.

За своју поезију је вишеструко награђиван. Добитник је Друге награде 4. видовданских дана поезије  за циклус пјесама „Светла Сарајева” 1996. године и Прве награде Видовданских пјесничких свечаности  за необјављену збирку пјесама „С оне стране Дрине” 1997. године, те награде за најбољу пјесму Задужбине Јован Дучић Требиње 2000. године за пјесму „Исповест лудака”. Године 2003. добитник је награде Министарства културе Републике Српске за необјављену збирку поезије под именом „Лет изнад Лукавичијег гнијезда”.

Заљубљеник у лик и дјело Јосипа Броза Тита и искрени поштовалац СФРЈ.

На основу романа „Седми дан“ написао је позоришну представу која се успјешно игра у Србији, Републици Српској и Црној Гори.

На споменику страдалој дјеци Српског Сарајева подигутом у Источном Сарајеву, уклесана је његова пјесма „Сумрак“.

Пјесму из збирке „Лет изнад Лукавичијег гнијезда”, „Ако срце нађеш” компоновао и изводи Зоран Пауновић (група Југословени).

Објавио је књиге:

• Светла Сарајева (поезија, 1997.)
• С оне стране Дрине (поезија, 1999.)
• Лет изнад лукавичијег гнијезда (поезија, 2004.)
• Кад ти јаве да сам умро (кратка проза, 2013.)
• Кад смо се вољели нас двоје (поезија, 2014.)
• Исповест лудака (поезија, 2016.)
• Српскa: избор из родољубиве поезије (аудио књига, 2017.)
• Седми дан (роман, 2019.)
• Кад ђаво крви зажели (поезија, 2021.)
• Метастаза (роман, 2021.)

Горан Врачар
Из збирке поезије «Лет изнад лукавичијег гнијезда»


је ли ово доба

је ли ово доба у коме се рађа
зло под црном шапом разузданих звери,
ружа процветала из крви безнађа
и време које се мртвацима мери.

ја јесам ли проклет да ме слепац води,
или да ме песми глухонеми уче,
криком из кога се бесконачност роди
пре но човечанство црнину обуче.

је ли историја скуп умрлих нада,
сахрањена вечност, гроб без споменика,
крвљу исписане песме страховлада
и згажене очи чизмом осветника.

је ли бесконачност коначно пред нама
у ходу лешева и лелеку птица,
слепо веровање у дубине јама,
у пољубац ножа и загрљај жица.

је ли ово доба у коме се рађа
зо под црном шапом разузданих звери,
ружа процветала из крви безнађа
и време које се мртвацима мери.