Миланко Боровчанин Ромсок је рођен 10. фебруара 1954. године у селу Подгајина на Романији.

До сада је објавио књиге пјесама: Са вама сам умирао и ја, Молитва, Небески трептаји, Немири и Боје дуге, Истоке душе, књигу прича и записа Самртни сан и роман Сновиђења.

Живи и ради у Сокоцу.
Слободан Ристовић за Ромсока пише: «Он је песник, приповедач, романсијер, припада групи књижевника Републике Српске који су набојем писане речи изашли из поменутог простора. Прасак тог певања је прелио простор који многи песници родољубљем опевавају и при томе шумом стабло гуше. Та навала је нормална, позната и слободно се може рећи и потребна, као што је и сенка по-требна».
«Сав саткан од таквих нити, «човјек бор», Миланко Боровчанин Ромсок, пјева својој гори и своме роду: јетко, надахнуто, искрено и њежно. Као вилењак и бденик он оживљава заборављене ријечи, бира их и препира, па их у нове облике кује да се даље чују и дуже нас грију», истиче Миленко Јевђевић.

Миланко Боровчанин Ромсок
Из истоимене збирке поезије


МОЛИТВА

Спаси нас, Господе, сваког посртања
Испод тешке сјене Дамакловог мача,
Анђеоски чиста нека буду битисања
Наша, испод усијаног небеског сача.

Скини паучину таме са азура плавог,
И пошаљи загубљене руже вјетрова,
Нека однесу блато и вјековни талог
Са нашег памжења, и са наших снова.

Нека пришкрину мало Апостоли двери
На том царству вјечности, Господе!
Нека прекину ову игру црни хазардери,
У долини суза, све нас је мање, роде.

Господе, ако смо твој одабрани род,
Што оплемењује овоземаљске голготе,
Да усправно пребродимо трновит ход,
Оснажи нас! Троструке подари нам
                                                    животе.