На овај свијет ме донио свети Димитрије знатно раније него што пише у мојим документима, а пише да сам се родио 19.10.1941. године у невесињском селу Луци, од оца Мила и мајке Божице. Смрт ме је срела прије него што сам проходао, наиме усташе су ми убиле оца док је носио мене у наручју тако да је очева крв пошкропила моје лице и данас та крв стоји на моме лицу.
У Луци сам завршио основну школу, осмогодишњу у Невесињу, гимназију сам завршавао помало свугдје јер су ме често избацивали из школе, мало у Мостару, мало у Стоцу, мало у Гацку. Моје гимназијско лудовање је везано за Владимира Настића и Миладина Ковачевића, овог првог су избацили из Педагошке академије а овај други се сам избацио из Мостара и освануо у Београду као Јакоб Гробаров, боем и пјесник, који је додуше објавио сабрана дјела али себе изгледа никада није сабрао до краја.
У гимназији сам почео пјевати, како пјевати него кукати јер сам рано почео копирати народну тужбалицу и црну кукавицу. За дивно чудо једна од тих љубавних пјесама је ушла у једну антологију коју је начинио један новосадски пјесник.
У Сарајеву сам завршио Филозофски факултет а постдипломске студије на Интернационалном студију у Загребу. Радио сам у Сарајеву и Мостару као професор у истим оним школама одакле су ме као неподобног избацивали. Вјероватно нијесам скројен и сашивен као слуга више сам хајдук него угоститељ. Притварали су ме и затварали и имао сам ту срећу да шест мјесеци тимарим и храним штићеницу државне безбједности, кучку Фрања Краљевића тада савезног секретара за унутрашње послове, гдје сам само још више утврдио лајање. Зато би моју биографију много боље написали чувари Југославије» нарочито извјесни «Риђан» који је био задужен да ме прати и денуцира, па ако отворите књигу која се недавно појавила «Чувари Југославије» видјећете колико сам помно чуван.

Рано сам почео писати све врсте жанрова, поезију, прозу, радио драму, расправе и есеје из књижевности, сликарства, кипарства, музике и филма. Наравно, врата издавачких кућа су ми била затворена тако се и догодило да полиција из штампарије заплијени моју збирку новела «Крв на лишћу». За свој приповједачки рад сам на анонимним конкурсима награђиван двадесет пута, што је најбоље илустровало да су ти конкурси заиста били анонимни.
До сада сам објавио: Записе из мостарских тамница, На стражи у Сарајеву, Настанак на Палама, Шесто шездесет шест дана у војном затвору у Горажду, Људи. Као што видите издао сам много тромјесечног заточеништва у мостарском затвору, размијењен сам у августу на сарајевском ратишту. Нека вас ништа не изненади али сам још у октобру 1991. стао у строј добровољаца да браним ту и такву Југославију. У току рата сам два пута сретно рањен и два пута несретно ожењен. Данас се они које је моја јединица приводила као дезертере и ратне профитере башкаре по конзулатима и амбасадама те исте Српске Републике, коју су оставили прије него што је била рођена. Киван сам, не ради себе него ради мојих сабораца који су гурнути у ћошак. Официр сам Војске Републике Српске. Пишем да пишем. Ускоро се надам да ћу издати роман Брштаник. Приређивач сам публикације «Злочини над српским цивилима у Сарајеву».