Рајко Петров Ного је рођен 13. маjа 1945. године у селу Борија у Калиновику. Учитељску школу завршио је у Сарајеву, а студије југословенске књижевности на Филозофском факултету, такође у Сарајеву. Постдипломске студије похађао је у Београду, гдје је одбранио магистарски рад „Сонети и поеме Скендера Куленовића“. Био је уредник часописа „Лица“ (1967-1968), затим секретар Удружења књижевника Босне и Херцеговине (1970-1972), те уредник у издавачкој кући БИГЗ до 2000. године. Радио је и као предавач књижевности на Филозофском факултету у Источном Сарајеву, за предмет „Поезија и критика“.

Прве пјесме објавио је у новосадским и сарајевским студентским листовима (Индекс, Наши дани), а прву прозу (Запис о другарству), за коју је добио награду Петар Кочић, у бањалучким Путевима, 1963. године. Када је почео да објављује поезију, своме имену додаје Петров, да се зна чији је и да некоме припада. Док је још био на четвртој години студија, 1967. године, у библиотеци „Нада“ сарајевске издавачке куће „Свјетлост“ објавњена је збирка пјесама „Зимомора“ за коју је 1968. године добио Бранкову награду. На познатим „липањским гибањима“ у јуну 1968. године преузима улогу „младог јакобинца“ и на студентским демонстрацијама са крова Филозофског факултета рецитује своје стихове, што смо понекад могли видјети у ТВ времеплову. За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 27. јуна 1997, а за редовног 21. јуна 2004. године. У јуну и јулу 1997. у Задужбини Илије М. Коларца и манастиру Студеници хорски је изведена музичко-поетска руковет „Врата спаса“ Светислава Божића и Рајка Петрова Нога, а снимак тих концерата објављен је у издању ПГП РТС_а као компакт-диск и видео-касета. Сарађивао је у „Лицима“, „Животу“, „Ослобођењу“, „Пољима“, „Књижевним новинама“, „Књижевној речи“, „Књижевности“, „Савременику“, „НИН-у“, „Летопису МС“, „Политици“ и др.

Објавио је књиге пјесама „Зимомора“ (1967), „Зверињак“ (1972), „Безакоње“ (1977), „Планина и почело“ (1978), „Лазарева субота (1989), „На капијама раја“ (1994), „Хајдучија/Мало документарних детаља“ (1998), „Недремако Око“ (2002), књигу поетске прозе „Јечам и калопер (2006) и „ Не тикај у ме“ (2008) , двије књиге поезије за дјецу – „Родила ме тетка коза“ (1977), „Колиба и тетка коза“ (1981/1982), те више избора из поезије – „ На крају миленија (1987), „Зимомора“ (1984), „Лазарева субота и други дани“ (1993), „Лирика“ (1995), „Нек пада снијег“, „Господе“ (1999), „Најлепше песме Рајка Петрова Нога“ (2001), „Није све пропало“ (2004)...

Све Ногове пјесничке књиге доживјеле су више издања. Завод за уџбенике и наставна средства из Источног Сарајева објавио је 2003. године „Дела Рајка Петрова Нога“ у пет књига : „Песме“, „Песме и ноте-Песме за децу“, „Есеји“, „Критике“, „Антологија српских јуначких пјесама“. Био је стални критичар у „Одјеку“ од 1970. до 1972. и те своје текстове објавио је у књизи „Јеси ли жив“ (1973). Од 1976. до 1978. публиковао је низ текстова о поезији Скендера Куленовића, које је прерадио у својој студији „Обиље и расап материје“ (1978). Студија је већим дијелом прештампана, заједно са неколико записа, критичких и есејистичких текстова у књизи „На Вуковој стази (1987). Објавио је и књигу есеја „Сузе и соколари“ (2003).

Добио је и више књижевних награда међу којима су најпознатије : „Бранкова награда“ (1968), „Змајева награда“ (1978), „Исидорина награда“, „Ђура Јакшић“, „Милан Ракић“...

Умро је у Београду 28. новембра 2022. године.