"...чак ни најлојалнију штампу не треба сувише ширити, јер тако може да се створи навика читања, а онда је потребан само корак до навике мишљења, а зна се какве непријатности, муке, проблем и бриге то изазива" (Цар-Ришард Капушћински)

Од када постоје књиге постоји и цензура. Кроз историју развили су се различити облици цензуре и то од превентивне која је подразумијевала цензурисање рукописа прије него што дође до штампања, чиме су нове идеје гашене у самом настанку, до суспензивне која је значила пљенидбу и распарчавање већ штампане књиге, састављање пописа забрањених књига, прогон аутора или још горе спаљивање књига и ликвидацију аутора. Као посљедица репресивних мјера развила се и аутоцензура, тако да аутори и издавачи и без интервенција са стране не желе да стварају или објављују нова дјела.

Већ у петом вијеку прије нове ере забиљежен је први случај паљења књига када су на атенској агори спаљени списи филозофа Протагоре, који је изразио сумњу у постојање богова, а сам аутор је изведен на суд и осуђен на изгнанство. Прве књиге су првенствено забрањиване због вјерских или политичких разлога, а касније су цензурисане и из моралних или друштвених ралога. Католичка црква је од 1563. године почела да објављује свој Списак забрањених књига (Index Librorum Prohibitorum), а  све у циљу заштите од објављивања безбожних и богохулних књига. Међу првим забрањеним књигама је Макијавелијев Владалац коју је забранио папа 1559. године,  јер је пропагирала антихришћанска увјерења. Из новије историје ту је роман „Кожа“ италијанског писца Куција Малапартеа, која је стављена на Списак забрањених књига 1949. године, без образложења, а сматра се да је разлог опис Јевреја распетих на дрвећу у Украјини у форми тешке оптужбе хришћанства што је црква могла протумачити као богохуљење и увреду. У новије вријеме међу књигама које су на Списку забрањених књига је и Да Винчијев код Дена Брауна јер су „ствари које су испричане у роману лажне и обмањујуће“.

Временом ће политичка цензура постати доминантнија у односу на вјерску.  Супротно већинском мишљењу политичка цензура није доминантна само у тоталитарним друштвима, већ је присутна и у демократији, па чак и данас. Док је у тоталитарним режимима цензура наметнута конкретним правилима и начинима извршења цензуре (од забране штампања књига или аутора, па чак и њиховим спаљивањем) у демократским земљама, као што су, примјера ради, Сједињене Америчке Државе цензура се проводи преко школских одбора и различитих удружења грађана.

Кроз вријеме показало се да је књига више од обичне ријечи на папиру. Колики је страх од књиге, доказ је и то што књига није само цензурисана и забрањивана, већ су у појединим режимима људи затварани у затворе и логоре, гдје су им забрањиване оловка и папир и строго се забрањивало читање књига. Као примјер можемо навести Бранислава Нушића који је био осуђен прво на два мјесеца, па му је казна преиначена на четири године затвора, због пјесме Погреб два раба. У затвору су ми биле забрањене оловка и папир.

Неке од најпознатијих  књига у савременом добу које су биле цензурисане или забрањиване су: Библија, Декамерон, Доктор Живаго, Мадам Бовари, Уликс, Мајстор и Маргарита, Животњска фарма...

У САД на списку забрањених књига  су биле или су  тренутно забрањене:  Убити птицу ругалицу, Слушкињина прича, Вољена, У потрази за Аљаском, Ловац у житу, Фаренхајт 451, 1984...

У бившој Југославији није постојао ни један службени закон о превентивној цензури, али је превентивне цензуре било у великој мјери, само што је била невидљива и службено непостојећа. Да би књига била објављена морала је проћи рецензију, а коначну одлуку о финансирању штампања доносило је одговарајуће Вијеће републичке скупштине. Није била ријеткост да су неке књиге повучене и забрањене након штампања. У СФРЈ политички неистомишљеници, затварани су на Голи оток. Тако да су се на Голом отоку нашли и писци чија су се дјела противила режиму или га приказивала у неповољном свјетлу. Временом су књиге које су говориле о Голом отоку постале најзабрањиваније књиге у држави. За разлику од источних комунистичких земаља гдје су критеријуми били јасни, у Југославији се никада није знало потпуно шта је забрањено. Тако се једно вријеме није смјело говорити ништа лоше о Русима, а затим се могло говорити лоше, али нипошто добро. Врло често на мети цензуре биле су књиге или новине, односно писци или новинари, који су вјерно писали о ситуацији у земљи, као на примјер о несташици шећера, кафе или бензина.

Критеријуми бирократије стално су се мијењали , а забране као и слободе, добрим дијелом су представљале производ личног односа људи на власти према умјетницима. Није било ријетко да неко буде забрањен само ако је друг руководилац „бацио око“ на нечију жену, сестру или кћерку или због било ког другог личног разлога.

Од писаца у бившој Југославији, на листи забрањених због свих или појединих дјела, стално или повремено  забрањивани су Драгиша Васић, Слободан Новак, Мишко Крањец, Бранко Хофман, Војислав Лубарда, Бранко Ћопић, Добрица Ћосић, Јоже Јаворшек, Милован Ђилас, Милош Црњански, Милован Данојлић,  Драгослав Михаиловић... и многи други. Имена забрањених писаца говоре нам да је ријеч о ауторима који су се усудили да потраже истину о НОБ-у, усташким злочинима, Информбироу, фалсификованој историји, привилегијама функционера, унутрашњим приликама у земљи или спољнополитичким односима.

Посљедња забрањена књига у СФРЈ била је Осумњичено друштво Милорада Вучелића, која је забрањена 1988. године у којој доминирају теме друштвене кризе, слободе и принудне емиграције.

Цензуре и забране знале су да буду наметнуте са стране, као што је случај у Босни и Херцеговини. Тако је Карлос Вестендорп, високи представник у Босни и Херцеговини, 1998. године, забранио у школама Горски вијенац Петра Петровић Његоша због, како је наведено,  „националистичких порука“, иако се овај роман у стиховима учио у школама у предратним годинама.

Упркос свим моћима које имају они који прописују цензуру или забрану, неријетко се догађа да књига, ипак, нађе пут до читаоца, а познато је из многих примјера да је забрана често служила, као што и данас служи, само као реклама и да је једино повећавала потајну потражњу. Списак забрањених књига постаје списак књига које треба прочитати.

У наставку  текста су наведене неке од књига које су биле забрањене у бившој Југославији, неке од њих су постале лектире, неке је прекрио заборав, а неке су постале инспирација за неке нове књиге.  

Када су цветале тикве, Драгослав Михаиловић

Прича о београдском боксеру и његовој тужној судбини чула се далеко у бившој Југославији. Љуба Шампион  живи и ради у Шведској. Живио је на Душановцу са оцем, мајком, братом и сестром. Оца и брата једног дана приводи полиција. Отац се вратио, али је брат премјештен. У међувремену Љуба одлази на одслужење војног рока на три године, а у војсци озбиљније тренира бокс и постаје првак. За то вријеме у Београду бивши тренер и пријатељ Столе Апаш силује му сестру која се након тога објеси. Након сестрине смрти умире и отац. Љуба тајно изађе из касарне и нађе Столета, те се потуче да њим. Столе након тога умире. Представа рађена по књизи доживјела је пет извођења 1968. када је нагло повучена. Драгослав Михаиловић, који је био 20 мјесеци на Голом отоку, био је међу првим писцима који се бавио забрањеним темама. Иако у књизи Кад су цветале тикве  никада конкретно није поменуо Голи оток, било какво директно или индиректно помињање било је превише умјетничке слободе. Ова књига је данас лектира у средњој школи.

Испљувак пун крви, Живојин Павловић

Народна књига је 1984. године објавила Испљувак пун крви  Живојина Жике Павловића, књигу која представља аутентично свједочанство о студентским протестима 1968. године, али и Голом отоку. У својим дневничким записима велики писац и редитељ свједочи о догађајима који су се одиграли у јуну 1968. године. У дневнику су били укомпоновани и неки други документи који су тада "прелили чашу слободе", па је донесена судска одлука да се цио тираж уништи.  

Црвени краљ, Иван Ивановић

Роман Црени краљ објављен је 1972. године код независног издавача. Роман је био у слободној продаји два мјесеца и за то вријеме добио је више похвалних критика. Аутор је чак склопио уговор за снимање филма и ТВ серије. Међутим, роман је забрањен, а писац је отпуштен с посла гимназијског професора  као морално-политички неподобан да васпитава омладину. Роман Црвени краљ кроз причу о зачетку корупције у југословенском фудбалу говори о пародији морала, личног и јавног. Радња романа је испричана кроз монолог фудбалера Зорана Југовића Кинга, талентованог фудбалера који се дигао из забити србијанске провинције до велике фудбалске звијезде и државног репрезентативца. Међутим због сукоба са људима који су руководили југословенским фудбалом емигрира  у Америку. Он из Америке прича шта му се све дешавало и како је био приморан да емигрира. Он прича о стварним људима и догађајима, па у роману није тешко препознати државне и фудбалске руководиоце тадашње Југославије.

Писмо/глава, Слободан Селинић

Слободан Селенић је као Фордов стипендиста боравио у Америци 1968. и 1969. године. По повратку у Југославију добија Октобарску награду за роман Мемоари Пере Богаља. Међутим, његов други роман Писмо/глава је забрањен, а писцу је одузет пасош. У роману Писмо/глава Слободан Селенић окреће се теми револуције и логора на Голом отоку. Приповједачи у књизи су различити ликови из исте породице затечене у рату. На крају рата неки чланови породице су привржени Стаљину, док су други на Титовој страни. Они издају једни друге са намјером да спасу трећег. Син Максимилијан, који је дијабетичар, умире током истраге јер му је ускраћен лијек неопходан за преживљавање. Максимилијан се враћа као дух у роману и приповједа своја сјећања на те године. Роман Писмо/глава прво је прихваћен за штампу, али је усљед третмана голооточке темтике, оцијењен као неподобан и растурен из слога. Селенић је дошао до једног одшатмпаног примјерка и користио га десет година касније када ће га кориговати на сугестије Меше Селимовића и објавити као свој трећи роман.

Вунена времена, Гојко Ђого

Године 1981. књига пјесама Вунена времена Гојка Ђога судски је забрањена, а аутор је осуђен на двије године затвора.  Емигрантска издавачка кућа Наша реч у Лондону објавила је два издања књиге, али је она и даље остала недоступна широј јавности. Аутор је оптужен да је пјесмама у овој збирци извршио „кривично дјело непријатељске пропаганде“ цијелом књигом, а посебно са шест пјесама.

Балада о ћесаревој глави

(одломак)

Једна тешка глава

Изливена у безброј комада,

Тврда и својеглава – мисли на нас.

Свака кућа, врт и улица

Има своју главу.

Један рудник олова и цинка

И једна велика ливница у главном граду

Раде само за ту главу…

Случај Мартиновић, Светислав Спасојевић

У марту 1986. године, у издању  Партизанске књиге објављена је књига Случај Мартиновић. Ђорђе Мартиновић био је Србин са Косова и Метохије који је мучен набијењем на колац. Књига је, како је аутор и навео у предговору, сачињена од докумената „да би припомогла да се дође до истине о трагедији Ђорђа Мартиновића, а никако да саопшти“.  Руководство тадашње Југославије било је уједињено у заташкавању овог случаја, па је књига цензурисана, а уредник Александар Саша Постоловић ухапшен и држан 46 дана у Централном затвору. Случај Мартиновић интригрира и савремене ауторе, па је тема романа Грумен подно Проглетија Борислава Косановића.

Мрешћење шарана, Александар Поповић

Драма Мрешћење шарана скида табу са теме Информбироа и Голог отока. На духовит начин Александар Поповић прича узбудљиву животну причу како на малог, просјечног човјека утичу рат, смјена власти и политички режими, партијска начела и идеологије. Предпремијера представе играна је у априлу 1984. године  у Народном позоришту у Пироту. Како је тема представе субдина „ибеоваца“ представа је забрањена и скинута са репертоара. Пола године касније иста представа отворила је Звездара театар. Иако је представа касније играна и у другим позориштима широм бивше Југославије забрана играња у Пироту је остала.

Нож, Вук Драшковић

Роман Нож Вука Драшковића био је забрањен 1982. године одмах по објављивању због како је наведено „ширења националне и вјерске мржње и подривања братства и јединства наших народа и народности“. Радња романа почиње на Божићно јутро када је извршен покољ над православном породицом Југовића, кад су убијени сви чланови породице осим тек рођене бебе. Бебу су дали Рабији, која већ има бебу, да га васпитава као муслимана. Међутим, ускоро услиједи и четнички напад на Османовиће и тада четници узимају једну бебу вјерујући да је преживјели Југовић. Судбина оба дјетета разрјешава се неколико деценија касније када ће се открити истина о њиховом поријеклу. Забрана више не постоји па је по роману снимљен филм.

Пише: Слађана Братић

Извори:

• Марко Лопушина „Црна књига: цензура у Србији 1945-2015“
• Свенд Дал „Повијест књиге“
• Александар Стипчевић „Повијест књиге“
• Милена Цветкова „Наука о књизи“
• https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_books_banned_by_governments
• https://www.novosti.rs/drustvo/vesti/1029712/istorijski-dodatak-vreme-kada-zima-trajala-12-meseci-hronologija-zabrana-progona-srbiji-1972-1991-godine