Постоје као гласине или блиједa сјећања. Загубљени су не остављајући скоро ни трага, загубљени у пожару, крађи, рату, прогону, цензури или намјерном уништавању. Ипак, они који их траже увјерени су да ће их пронаћи. Облик нестајања – путем рата и прогона – можда је најпотреснији, јер се агресор не може свести на једну особу или лошу срећу. Ријеч је о облику колективног напада, не на појединца него на остварење, умјетничко дјело које није имало прилику угледати свјетло дана. Осим друштвених, културних и егзистенцијалних нeсигурности повезаних са тренутком нестајања, присутна је и напетост између наде у откриће и узалудности потраге, знатижеље и фасцинације са мишљу да је нешто једном постојало, али то више не можемо држати у рукама. Напетост потраге за дјелом је неодвојива од приче о његовом проналаску, чак и ако нема опипљивог трага. Загубљени рукописи су нерођене књиге, замишљене, очекиване и сањане, али су из овог или оног разлога спријечене да буду објављене.
Кроз историју и вријеме многи рукописи су загубљени, неки вјероватно изгубљени заувијек. Неки аутори су жељели прије своје смрти да њихови рукописи буду заувијек уништени, спаљени. Срећом, многи нису доживјели ту судбину, као што је случај са рукописима Франца Кафке, које је његов пријатељ умјесто да их спали по Кафкином налогу, једноставно сачувао. Ипак, спаљени су мемоари Лорда Бајрона, које су његова породица и бивши љубавник сматрали скандалозним. Уништен је у пожару и други том Гогољевих Мртвих душа из 1842. године, који је наводно спалио сам аутор када је пао у депресију. Нестали су рани радови Ернеста Хемингвеја, украдени на жељезничкој станици у Лиону, непозната је судбина неколико радова Шекспира, а питање је шта се десило са недовршеним радовима Џејн Остин. Роман у рукопису Силвије Плат је загубљен након њеног самоубиства, за који ипак постоји могућност да постане стварност. Наставља се низ загубљених или трајно несталих рукописа познатих и непознатих аутора, рукописа који никада нису постали књиге јер је свијет њихове ауторе лишио дјеловања из неког разлога.
Трагање за загубљеним рукописима за истраживача је страст која произлази управо из недоступности рукописа да буде пронађен и прочитан. Када којим случајем буде откривен, лично узбуђење срећног проналазача, при додиру и листању страница оригинала не може се упоредити са било чим. У том тренутку истраживач као да полаже руке на историју и осјећа да мијења један њен мали ток, мијења га тек толико да пружи свијету новооткривено благо и гласно каже да ријеч није нестала.
Оригинални рукописи садрже ствари које се само на њима могу видјети, ни модерне форме дигитализовања или микрофилмовања не могу да пренесу промјене на папиру, његов квалитет, трагове брисања, губитак листова, патину од протеклог времена, не могу да пренесу мирис папира ни његов звук под прстима, оно што је страственом истраживачу једнако важно као и сами садржај рукописа у којем открива и процес његовог настанка, ауторова додавања, прецртавања и избацивања текста. Зато ће вам рећи да су рукописи вреднији од објављених књига јер за њега губе привлачност када су као одштампана књига доступни у оближњој књижари. Рећи ће да загубљени рукописи имају нешто што књиге немају – они нису прочитани и пружају могућност да их замисле, да причају о њима, да их наново измисле. Могу да размишљају о идејама шта би тај рукопис могао да буде. Да ли је у њему одговор на неодговориво питање? Да ли je досегнуто савршенство?
Иако болно, сазнање да рукописи негдје постоје на њега дјелује некако утјешно, чак и по цијену, ризик немогућности, да икада буду пронађени и враћени гдје припадају. Зато ће још рећи да је боље трагати за њима и изгубити на том путу него никада не трагати.
У свом откривању, наш истраживач, годину за годиним, слиједи траг за трагом, креће се путевима којима су давно прошли скривени рукописи. Али ни једна авантура није једноставна, нити је иједан водич до краја предвидљив, па су и потешкоће на путу незаобилазне, нашем истраживачу изазов више и снага да истраје, никако супротно. Свјестан је да су многи путеви и трагови узалудни. А опет, осјећајући фасцинацију онога што му бјежи, у њему та потрага рађа дјечије осјећање подухвата, чежњу да буде славни јунак који ће моћи да разријеши мистерију и открије тајну.
Да ли је претјерано надати се да ће прије или касније, када нестане сваки траг неуспјешних покушаја потраге – случајно, на путу истраживања или страсти – наш истраживач открити неке загубљене рукописе и дати нам их на читање?
Ко зна. Можда неки заборављени, пожутјели папири леже у ормару или старом ковчегу на тавану неке куће, послагани на гомилу, непознати чак и случајном власнику и чекају нашег истраживача да их открије и испуни своју мисију и каже да губитак није био коначан.
Пише: Миљана Мацан