Глигорије Јефтановић (7. фебруар 1841 - 15. март 1927) био је најбогатији Србин Сарајева, најутицајнија личност српске чаршије и његово име везано је за све економске, националне, друштвене и социјалне покрете у Сарајеву. Прва знања стекао је у Сарајеву, а потом је у Бечу изучавао трговачку школу.
Заједно са братом Димитријем отворили су гостиону Оријент у Ћемалуши бр. 7, са коначиштем, преправивши некадашњи очев хан. Његов живот и дјело обиљежило је велепно здање хотела Европе. Поред хотела и куће у којој је становао у Ћемалуши 45, Глигорије Јефтановић је имао и Сарајеву још двадесетатак кућа које је стекао у аустроугарском периоду, смјештених већином у центру и које је издавао. Имао је 16 дућана, као и магазе, ханове, штале и шупе под закуп. Улагао је у куповину кућа и грађевинског земљишта, те у фирме за производњу грађевинског материјала. Отворио је 1879. године циглану на Кошеву и кречану у Хаџићима. Један је од оснивача Српске штедионице у Сарајеву (1904) и Српске народне банке (1907). Био је српски представник у управном савјету аустроугарске Привилеговане земаљске банке за БиХ (1907), као и члан Трговачко-занатске коморе у Сарајеву од њеног оснивања 1909. Године 1910. је предсједавао скупом српских привредника на коме је договорено оснивање Српске централне привредне банке у Сарајеву која је основана 1912. У више наврата је биран за предсједника српске црквене општине и српског школског одбора у Сарајеву. Дао је новац за оснивање Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“, за оснивање српске школе, изградњу Саборне цркве у Сарајеву, других културних и спортских друштава, а помагао је и сиротињу. Један је од оснивача Српског пјевачког друштва „Слога” (1888), чији је био први предсједник. За предсједника „Слоге“ је изабран и 1895, 1896 и 1898. године. Водио је Одбор за подизање споменика Сими Милутиновићу Сарајлији.
Један је од оснивача Српске дионичке штампарије и стални члан управе. Био је главни организатор и предсједник одбора за сакупљање помоћи српској војсци, што је био повод да добије ордена Св. Саве другог степена са звијездом. Био је донатор сарајевских српских институција, школа, Друштва за помагање сиромашних Срба ђака за Велику школу у Бечу, удружења сарајевске српске трговачке омладине, а забиљежена су и његова честа спашавања „Босанске виле“. Глигорије је био издашан дароватељ. Помагао је тамо гдје је сматрао да српство треба ојачати.
Извор: https://plus.cobiss.net/cobiss/sr/sr/bib/148028167 Фотографија се налази у Библиотеци Матице српске
Био је ожењен Јефталијом (1853-1906), сестром свог дугогодишњег пријатеља и пословног партнера Петра Т. Петровића – Петракије. Били су у браку 33 године и имали су 18 дјеце. Најстарији син Перо (1871-1915) је основно школовање стекао у српско-православној основној школи, а потом прве разреде на српско-православној гимназији у Сарајеву. На даље усавршвање Глигорије је свох првјенца, који је добио име по његовом прерано умрлом брату, али и по дједу, послао у Нови Сад у Српску гимназију 1883. године. Перо је у политичком смислу кренуо путем оца, а и друштвено се ангажовао. Нешто је кренуло по злу тако да је априла 1911. године Глигорије морао преузети одлуку о старатељству над својим сином, а убрзо га и смјестити у болници, гдје је провео остатак живота.
ИЗВОР: Босанска вила, 1904.
