Душан Смиљaнић, архитекта (Трновo, 16. 3. 1895 - Сарајево, 27. 3. 1973), матурирао је на Великој реалки у Сарајеву 1914. године. У то вријеме био је припадник организације „Млада Босна“, па је и дио времена Првог свјетског рата провео у интернацији, а затим и у војсци.

По завршетку рата, 1919. године се уписао на одјељење за архитектуру и високоградњу Високе техничке школе у Прагу, на којој је 1923. године и дипломирао. Током студија припадао је напредном прашком студентском покрету. Одмах послије дипломирања вратио се у Сарајево, гдје се запослио на мјесту наставника у Државној техничкој средњој школи. У сљедеће три године – до 1926. – стицао је своја прва педагошка искуства, па је својим напредним ставом несумњиво утицао на многе своје ученике да се опредијеле за студије архитектуре. Предавао је грађевинарство, грађевинско цртање и пројектовање, грађевинске материјале и друге предмете. Већ од тог времена важио је за врсног познаваоца техничких проблема који увијек практично прилази задацима. Тих година са њим су на истој школи радили и архитекта Балдасар и сликар Мијић. Тројица напредних стручњака били су уствари први борци за савремена схватања у архитектури и умјетности уопште у сарајевској средини. Њихови ученици били су будући архитекти: браћа Кадић, Шаманек, Тодоровић, Финци, Кабиљо и многи други. Заједнички су настајали да уврежена схватања градитељских и чиновничких ауторитета буду замјењена новим и савременим принципима. Пројекат и извођење Прве босанско-херцеговачке изложбе занатства у Сарајеву, 1924. године, остварила је управо ова архитектонско-сликарска тројка. Нa Међународној изложби у Паризу 1925. године заједнички су излагали и том приликом за овај пројекат и модел модернизоване „босанске“ собе примили златну медаљу.

Архитекти Смиљанић и Балдасар су 1924. године, док су још обојица радили на Техничкој школи, пројектовали касарну и зграду централне кухиње на аеродрому Јасенице код Мостара (изведене). Од 1926. до 1929. године Душан Смиљевић је радио као градски архитекта при Градској управи у Сарајеву. У том раздобљу најприје је 1926. године заједно са архитектом Балдасаром пројектовао стамбену зграду браће Дамић у Радићевој улици. Осморазредну основну школу у улици Логавина, такође у Сарајеву, пројектовао је 1927. године. За Дјечији дом и школу Египат у улици Бјелаве пројекат је, такође са архитектом Балдасаром, израдио 1928. године (1. награда на конкурсу).

Архитекта Душан Смиљић је од 1929. до 1935.године дијеловао као грађевински предузимач. Већ прве године у том раздобљу израдио је пројекат гробнице Ђурић на Кошевском гробљу у Сарајеву, 1930. године( изведена), зграда за наслиједства и станове у Метковићу, 1931. године (идејне скице, са архитектом Бајлоном, неизведена), Царнинарница у Метковићу, 1931. године (такође са архитектом Бајлоном), Општинска болница Св. Василија у Брчком са 50 постеља, 1933-1935. године (са будућим архитектом Мухамедом Кадићем, изведена), Стадион за Соколски слет на Маријин двору у Сарајеву, 1934.године (изведен, западна трибина је после Другог свјетског рата пренесена на стадион „Жељежничар“ а остало је срушено), Дом друштва „Гајрет“ у улици ЈНА у Сарајеву, 1934. године (1 награда на конкурсу) и стамбена зграда Вакуфа Јакуб-Паша на Обали Војводе Степе у Сарајеву, 1935. година.

Од 1935. до 1939. године архитекта Смиљанић је имао свој пројектантски биро у Сарајеву, у улици Васе Мискина 16. Дјелујући као овлашћени и самостални инжењер изградио је – сам или у сарадњи са другим архитектама – низ успјелих пројеката међу којима су сљедећи: павиљон са 40 постеља и покривеном лежаоницом у оквиру Опоравилишта за грудоболне у Касиндолу код Сарајева, 1936. године, Касина и хотел Жељезаре у Зеници, 1936. године (са архитектом Мухамедом Кадићем, 1. награда на конкурсу), зграда Уреда за пољопривредни кредит у Сарајеву, 1937. године (1. награда на конкурсу), Општа болоница Братинске благајне у Зеници са 120 постеља, 1937. године (изградњу је спријечио рат), стамбена зграда Зечевић у улици Борише Ковачевића у Сарајеву, 1937. године (са архитектом Мухамедом Кодићем), зграда Окружног уреда за осигурање радника у Сарајеву, 1937. године (конкурсни рад, са Мухамедом Кодићем), Општа болница Жељезничког потпорног фонда на Језеру у Сарајеву (данас Гинеколошко-акушерска клиника) са 120 постеља, 1938. године (идејни пројекат, изведена), гробница Давидовић на Кошевском гробљу у Сарајеву, 1938.године, стамбено - пословна зграда „Спас“ у улици ЈНА, 1938. године (конкурсни рад, 3. награда), ђачки дом друштва „Гајрет“ на Обали Војводе Степе у Сарајеву (данас Педагошка академија), 1939 године (1. награда на конкурсу), као и зграда Српске-правослане богословије на Тргу Краља Петра (на мјесту садашњег Економског факултета), 1940. године (интернат и школа, изградњу је спријечио рат).

Павиљон опоравилишта у Касиндолу, 1936. године

У раздобљу од 1939. до 1941. године архитекта Смиљанић био је руководилац Грађевинског одјељења Генералне дирекције „Југочелика“ у Сарајеву, који је управо тада преузимао значајне градитељске подухвате, првенствено у вези са зеничком Жељезаром. У то вријеме радио је на реконструкцији и изградњи рудника: Вареш, Бреза, Зеница и Љубија, као и на изградњи Фабрике топова и Фабрике граната у Зеници (обје укупне површине 26000 м). Већ 1941. године  као Србин отпуштен је из „Југочелика“, који је тада већ имао ново, хрватско име, па се као избјеглица склонио најприје у Црну Гору, а касније у Србију. У Сарајево се вратио по завршетку рата, а 1949. године био је један од првих професора на тек основаном архитектонском одсјеку Техничког факултета.

Осим наведених изведби, пројеката и конкурсних радова у раздобљу између два Свјетска рата архитекта Смиљанић је израдио и друге радове: споменик палима у Првом свјетском рату у Колашину, спомен-црква таоцима из Првог свјетског рата у Добоју (неизведена), штампарија Бретлер у Сарајеву, магацин ексера и технички магацин у Зеници, доградња Државне штампарије у Сарајеву (неизведена), као и Дом Гаврила Принципа у Грахову код Дрвара и извјестан број породичних вила, међу којима и вила Николе и Косте Радуловића у улици Борише Ковачевића у Сарајеву. Као овлашћени инжењер сарађивао је са београдским архитектом Александром Дероком у току извођења његовог пројекта српско-православне цркве Св. Преображења у Новом Сарајеву, 1938-1939 године.

Дјела Душана Смиљанића настала у раздобљу између два свјетска рата са правом се могу сматрати првим достигнућима Модерне у Сарајеву. Настала су на основима провјерених вриједности прашке, као једне од водећих средњевропских школа архитектуре XX вијека.    

ИЗВОР: Предраг В. Милошевић Архитектура у Краљевини Југославији: (Сарајево 1918-1941), Србиње, 1997.

Источна трибина на стадиону „Славија“, Сарајево. Привремени објекат рађен за потребе „Соколског слета“ 1934. године.

ИЗВОР: Живојин Велић „Душан Смиљанић: архитект и професор човјек“, Трећи програм радио Сарајево, бр. 60,  1988.