Момчило Момо Капор (Сарајево, 08.04.1937-03.03.2010) је био српски сликар, књижевник, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и умјетности Републике Српске. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића. Објавио је велики број наслова, романа и збирки прича. Аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет, Валтер брани Сарајево, Џоли џакеј, Крај викенда). Романи Уна и Књига жалби доживјели су екранизацију. Превођен је на француски, руски, њемачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски. 

Објавио је сљедећа дјела: Белешке једне Ане (1972), Фолиранти (1975), Провинцијалац (1976), Ада (1977), Лањски снегови (1977), Хеј, нисам ти то причала (1978), Зое (1978), Скитам и причам: путописни дневник (1979), 101 прича (1980), Уна: љубавни роман (1981), Онда (1982), Сентиментално васпитање (1983), Књига жалби (1984), 011-Исток-Запад (1990), Хало, Београд (1990), Дама скитница и off приче (1992), Зелена чоја Монтенегра (1992), Блокада 011 (1992), 100 недеља блокаде (1994), Леро-краљ лептира (1995), Последњи лет за Сарајево (1995), Хроника изгубљеног града (1996), Од седам до три (1996), Смрт не боли: приче из последњег рата (1997), Најбоље године и друге приче (1997), Успомене једног цртача (1998), Ивана (2001), Легенда о табору (2002), Сања (2003), Чувар адресе (2003), Конте (2003), Леп дан за умирање (2004), Досије Шломовић (2004), Љубавне приче (2004), Самац (2004), Елдорадо (2005), Путопис кроз биографију (2006).

Додјељене су му сљедеће награде: Октобарска награда града Београда, награда Народне библиотеке у Београду за најчитанију књигу, „Библиос“, „Светозар Ћоровић“, „Лаза Костић“, „Тодор Манојловић“, „Бора Станковић“, „Дејан Медаковић“, „Радоје Домановић“, „Златни бестселер“, „Хит либрис“ и награду за животно дјело.

Награда „Момо Капор“ се додјељује сваке године на дан рођења Моме Капора – 8. априла, за књижевност и ликовну умјетност.

Цитат из романа Последњи лет за Сарајево:

„La vie en rose. На Сарајево као да је пала голема љигава хоботница и закрпила небо, ионако притиснуто вечитим смогом. Ко је могао, побегао је као без главе, празних руку или са имовином која му је мирно могла стати у пластичну кесу, оставивши за собом све што је стицао целог живота – целокупан иметак, име, углед, па чак и своје најближе! „Срушиће га до темеља, ко Бога вас молим!“ обраћали су се дрхатавим гласовима првим борцима које би сусрели на планини изнад Сарајева. „Сравните га са земљом! А прво гађајте моју кућу! Показаћу вам гдје се налази...“ Показивали су прстом иза себе, очију наливених стравом, у котлински град испод њих, као да од ужаса губе моћ говора и као да се ради о некој џиновској немани пуно барутног сумпора, крви и сперме. Није случајно сарајевски песник-изгнаник записао:

             Граде, кад те срушим – то ће бити скоро,

             Твој сироти дух уклет ће да лута..