Бранко Станковић (Сарајево, 31. октобар 1921 - Београд, 20. фебруар 2002) - фудбалер, репрезентативац, тренер. Веома млад, већ 1937. године, отпочео је своју сјајну фудбалску каријеру, у сарајевском фудбалском клубу Славија.
Прешашвши 1941. године у Београд постао је члан фудбалског клуба БСК. За ФК Црвена звезда почео играти 1945. године, практично од оснивања и остао у ему до августа 1958. године, до краја своје активне играчке каријере. Био је одбрамбени играч и у 495 мечева играних за Звезду, као бек, постигао 34 гола. Са Звездом освојо четири пута националони шампионат и два пута национални.
Велика фудбалска класа и као такав стандардни члан фудбалске репрезентације Југославије. За Југословенску репрезентацију играо 61 пута, готово искључибо као бек, а два пута скривио аутогол. У репрезентацији дебитовао 9. 5. 1946. године у Прагу, када је Југославија побиједила Чехословачку (2:0). У саставу Југословенске репрезентације играо на двије олимпијаде: у Лондону (1948) и Хелсинкију (1952). На обје олимпијаде освојене су сребрне медаље. Два пута је учествовао на свјетском првенству: у Бразилу (1950) и у Швајцарској (1954).
Као фудбалер заузимао је почасно мјесто међу најбољим бековима свијета. Спадао у сам врх највише класе свјетских бекова свога времена. Посједовао је „вјештину хуманог надметања“, при чему је користио своју брзину, технику и снагу ударца (шута). У његовој игри доминирало је „специфично држање, елеганција сваког покрета, прибраност у најкризичнијим ситуацијама, профињена техника и исконски чисти однос према противнику. Џентлмен у копачкама.“ Због господског држања на терену и свакодневном животу звали су га Амбасадор.
Припремајући се за животни позив студирао је ДИФ и оспособио се за тренера. Послије активне игре најприје је тренирао млади тим Црвене звезде, потом први Звездин тим и с њим постигао значајне резултате на националном и међународном плану. Тренирао је сарајевски ФК Жељезничар, па клубове у Зеници и Љубљани. У Новом Саду, заједно са Вујадином Бошковом формирао шампионски тим Војводине, који је 1966. године освојио титулу националног шампионата. Двије године, уз капетана Рајка Митића, био тренер репрезентације Југославије. Од 1978. до 1982. године био је шеф стручног штаба Црвене звезде.
Кроз десетогодишњи рад у Инстанбулу највише је учинио за ФК Фенербахче с којим је освојио три титуле првака Турске, потом афирмисао ФК Бешикташ. Тим је потврдио своје тренерске квалитете и на свјетском плану. Из Истанбула вратио се у Београд, у Црвену звезду, откуд је и пензинисан.
Пред крај живота дуго је боловао, а кад је отишао у болници, више није изашао, а југословеснки фудбал остао је без једног од својих великана и корифеја. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
ИЗВОР: Јован Радојчић Биографије Срби западно од Дунава и Дрине. П-Ш, Књ. 3, Нови Сад, 2009.
Извор: https://www.reprezentacija.rs/drama-u-tampereu/
Извор: https://www.reprezentacija.rs/drama-u-tampereu/
