Часопис Босанска вила покренут је у Сарајеву 15. децембар 1885. године, као први књижевни часопис у историји босанскохерцеговачких Срба. Иако је почео излазити у веома неповољним условима, ипак је успио да се одржи готово три деценије, што ниједан часопис до тада није могао. Како му и сам поднаслов каже, то је био „лист за забаву, поуку и књижевност “, који је, у границама могућности које је дозвољавала строга режимска цензура, изражавао и бранио национална расположења, права и потребе и тако утицао на формирање заједничке националне мисли.
Босанска вила била је честа тема научних истраживања и књижевних историчара и посматрана је са више различитих аспеката. Највећи допринос у научном представљању, поучавању и вредновању часопис је добио израдом библиографије у Институту за језик и књижевност у Сарајеву у оквиру пројекта Историја босанскохерцеговачких часописа за вријеме Аустро-Угарске. Библиографија је обухватала комплетан материјал часописа, али је због природе ствари и библиотеке у којој се објављује, публикован само онај њен дио који се односи на књижевност и општу културу. Као резултат пројекта у Библиотеци културно насљеђе Босне и Херцеговине објављене су три књиге Дејана Ђуричковића о Босанској вили, у издавачкој кући „Свјетлост“ у Сарајеву 1975. године.
Прва књига садржи вриједну књижевноисторијску студију о часопису. Грађа је разврстана у оквиру цјелина: I Увод, II Проза, III Поезија, IV Књижевна критика, V Страна књижевност и Закључак. Студија такође има и Биљешке, Општу литературу, Важнију литературу о часопису и Индекс имена.
Садржај друге књиге односи се на библиографски попис прилога из књижевности. У облику једне цјелине грађа је распоређена у дијелове: 1) Југословенска књижевност, 2) Страна књижевност у оквиру које су обухваћене и поезија, проза, драма, и страна народна књижевност, 3) Народна књижевност, 4) Путописи и 5) Анегдоте .
Трећа књига доноси нам наставак библиографског пописа прилога из опште културе. То су: II Наука о књижевноси, III Култура и умјетност, IV Филологија, V Филозофија, естетика, психологија, педагогија и методика VI Црква и религија.
Вриједан допринос у научном представљању часописа, заједно са најзначајнијим личностима који су покренули и уређивали часопис налазимо у научној монографији Борјанке Трајковић, Никола Т. Кашиковић живот и дело, која на најпотпунији начин говори о животу и раду дугогодишњег уредника Босанске виле, коме припадају највише заслуге за њено дугогодишње трајање.
Идеја о покретању часописа, који ће бити забавно-поучног садржаја и намијењен широј читалачкој публици, потиче од четири млада сарајевска учитеља Српске мушке школе, Николе Т. Кашиковића, Божидара Никашиновића, Николе Шумоње и Стева Калуђерчића. То су били ријетки прегаоци из времена аустроугарске власти, који су врло добро схватили вриједност штампе.
Никола Кашиковић
Никола Кашиковић је у договору са својим колегама, Божидаром Никашиновићем и Стевом Калуђерчићем, 13. јуна 1885. године затражио од Земаљске владе дозволу за издавање белетристичког часописа Врело Босне који ће излазити два пута мјесечно у Сарајеву, чији би он био уредник, а издавач Учитељски збор Српске школе у Сарајеву. У молби је, поред кратког програма наглашено да ће лист објављивати текстове забавног и поучног садржаја из народног живота из Босне и Херцеговине, а да се политичким питањима неће бавити. Земаљска влада се није противила изласку једног таквог листа, али је молбу одбила из разлога да Учитељски збор Српских школа није компетентан да обавља функције издавача која по природи ствари треба да буде везана за једну личност. Како се Никола Кашиковић није хтио прихватити функције издавача и власника листа, све је остало на идеји до нове школске године и доласка младог загребачког учитеља Николе Шумоње, четвртог учесника око оснивања листа. Када је међу оснивачима постигнут споразум, Божидар Никашиновић се са новом молбом од 23. септембра 1885. упутио Земаљској влади и у својству издавача и уредника затражио конекцију за издавање белетристичког листа под именом Босанска вила, који ће петнаестодневно у Сарајеву, са садржајем и у опсегу како је наведено у молби од 13. јуна. Земаљска влада је препоручила министарству да одобри тражену конекцију, уз услов да се лист шаље на превентивну цензуру, да се конекција одузима уколико издавач прекорачи добијено овлашћење, те да се лист штампа у Сарајеву.
Први број Босанска вила изашао је 16. децембра 1885. године у Сарајеву под уредништвом Божидара Никашиновића. Поред Никашиновића, и остали оснивачи су учестовали у сарадњи око издавања часописа. Никола Кашиковић био је задужен за народну књижевност, Стево Калуђерчић за чланке и приповједачку прозу и Никола Шумоња за приповједачку прозу, подлистак и књижевне биљешке.
Босанска вила била је како јој и сам поднаслов каже од броја 13, 1886. године „лист за забаву, поуку и књижевност “. Излазио је континуирано до јуна 1914. године. Од првог броја до броја 18 у 1886. години уредник је био Божидар Никашиновић до 1910. године. Кашиковић је остао и власник листа све до престанка излажења, а као уредници уз Кашиковића смјењивали су се Бладимир Ђоровић (1910, 1913. и 1914. године) и Петар Кочић (1911. и 1912. године). Од 1910. године формиран је редакциони одбор. У њему су се налазили: Петар Кочић, Алекса Шантић, Милан Прелог, Јован Дучић, Димитрије Митриновић, Вељко Петровић, Марко Цар, Милорад Павловић Крпа, Пера С. Телетов и 1911. и 1912. године Симо Ераковић, а од 1912. године и Сима Пандуревић. Пред Први свјетски рат у редакцији су били др Светислав Стефановић, др Јован Максимовић и Аугустин –Тин Ујевић.
Босанска вила је својом појавом отворила раздобље српских књижевних часописа у коме књижевна дјелатност Срба добија организован карактер у окупираној Босни и Херцеговини. Намјера издавача је била да се часопису да концепција модерног штива који би било доступно широком кругу читалаца. С обзиром, на средину у којој се лист јавља и којој је био намјењен, прилози сутематски били врло разноврсни и јединствени, али је сасвим разумљиво и оправдано превладавала народна књижевност. То посебно долази до изражаја у њеним првим бројевима када је народна књижевност била најближа читаоцима, а истовремено и погодна за истицање српске народне традиције и подизање националне свијести. Поред прилога из народног живота, о предавањима, обичајима, легендама и пословицама, Босанска вила је велику пажњу посвећивала поучним чланцима из разних области из медицине, васпитања, домаћинства, опште културе и слично. Ови прилози су били од великог значаја јер су утицали на подизање општег нивоа знања у заосталој средини. Босанска вила је веома ажурно пратила културна и друштвено-политичка дешавања у Србији и у Хрватској и у свијету уопште, а посебно ако су ти догађаји имали неке везе са Босном и Херцеговином. На такве догађаје је реаговала ио оцјењивала их са становишта српских интереса. Због тога су ове рубрике веома често биле забрањене од стране цензуре о чему свједоче бројне бјелине у часопису са којих је избрисан штампарски слог.
Први уредник Босанске виле Божидар Никашиновић, поријеклом је био из Вршца. Рођен је 26. новембра 1863. године. У Вршцу је завршио основну школу, а три разреда гимназије у Сремским Карловцима. Учитељску школу је започео у Сомбору, а окончао у Загребу, гдје је 1886. године положио испит за учитеља грађанских школа. Радио је као учитељ у многим грађанским школама у Мостару, Травнику, Доњој Тузли и Брчком. Године 1889. постављен је за учитеља у српској богословији у Рељеву, а 1890–1891. предавао је у Трговачкој школи у Сарајеву. Књижевним радом се почео бавити још као ученик, али је као приповједач постао познат тек објављујући у Босанској вили. По одласку из Босне радио је као новинар. Написао је више расправа из различитих области. Радове је објављивао у водећим српским листовима: Невену, Стармалом, Јавору, Родољубу, Стражилову, али и у Хрватској вилки, Нади, Сарајевском листу, као и у календарима.
Босанска вила је од самог почетка излажења стекла глас озбиљног листа, патриотских идеја значајних за очување културних, просвјетних и националних интереса Срба у Босни и Херцеговини. Те заслуге највише припадају уреднику, Божидару Никашиновићу, који је на овој функцији био првих пола године. Никашиновић је давао предност домаћој књижевности и тако истицао јединство културне и књижевне мисли.
Први број Босанске виле био је технички лијепо уређен и као такав остављао је лијеп утисак. Имао је 16 страна кварат формата. Насловну страну је израдио Стево Калуђерчић, сликар аматер који је желио да фигуративно представи идеју листа: над дијелом Сарајева поред Миљацке лебди дјевојка вила с пламтећом зубљом у лијевој руци, док десном придржава разасуту траку на којој се лепрша крупни натпис: Босанска вила. Према тумачењу Тодора Крушевца, ово симболично заглавље под којим је изашло првих дванаест бројева, замјењује ознаку о врсти листа, која није ријечима изражена. У прва два броја само је на крају доносена претплатна цијена, а од трећег и да лист излази два пута мјесечно и то 1. и 16. по старом календару, на два табака велике четвртине.
Тираж првог броја Босанске виле био је 1000 примјерака и у њему су највише објављени текстови оснивача и од неколико спољних сарадника. На насловној страници првог броја објављена је слика митрополита Саве Косановића. Митрополитовом сликом на повлашћеном мјесту, уредништво је настојало да симболички укаже аустоугарској власти како је Сава Косановић значајна личност и духовни вођа српског народа у Босни и Херцеговини и да је то заједнички став српске културне мисли. Она такође преставља и неки вид протеста против притиска власти због које је Сава Косановић морао да поднесе оставку на мјесту митрополита Дабробосанског. У истом броју уредник Никашиновић доноси и текст о Сави Косановићу, у коме поред биографских података говори о митрополиту као једном од најзначајнијих српских књижевника уи Босни и Херцеговини одмах послије Симе Милутиновића Сарајлије. Затим га истиче као духовног и политичког вођу српског народа и каже: „Четири године Сава Косановић сједио је на митрополитској столици, са нај већим жаром љубећи свој народ и чинећи му добра. Четири године, кратко је вријеме његова владања, али су велика добра, што их је српском народу учинио!“ Већ првим бројем Босанска вила, како истиче Борјанка Трајковић, „потврђује намеру уредништва да укаже српском народу на светле примјере бораца за народна права и истовремено у границама дозвољеног, покаже властима да није равнодушан према мерама које се предузимају због истакнутих Срба у Босни и Херцеговини“. Такође, овим текстом истакнут је и идеја водиља часописа, која се тиче односа између друштвеног и књижевног живота и која говори о њиховој повезаности и међусобној условљености.
Божидар Никашиновић био је уредник Босанске виле у првих десет бројева, након чега се обрати читаоцима: „Данашњим бројем престајем бити издавалац и уредник Босанске виле. Моји лични одношаји и ствари приватнога значаја принудише ме, да морам два мјесеца бити изван Сарајева – а и после тога нећу бити у стању да се бавим искључиво уређивањем листа. Због тих истих ствари занело је у пошљедње вријеме и редовно излажење броја те тако данашњи број излази мјесец дана доцније, него што би требало. Власништво и уредништво листа преузео је госп. Никола Шумоња, учитељу српској прав. осноб. школи сарајевској, досадашњи главни сарадник листа коме су сви одношаји и сав правац Босанске виле познат као и мени, јер од првих дана изласка њеног био у редакцији. Ради тога учињени су нужни кораци на надлежном мјесту, а док се то не ријеши, излазит ће лист још под мојим именом“. У даљем тексту он се захваљује сарадницима, преплатницима, сакупљачима преплате и пријатељима листа и моли их да и даље остану вјерни пријатељи јединог српског белетристичког листа у Босни и Херцеговини. Постојала је извјесна сумња да је због просрпске орјентације листа Никашиновић под притиском власти морао да напусти уређивачки посао. Међутим, према према тврдњама Тодора Крушевца Никашиновић је престао да буде уредник листа због тога што је положио педагошки испит у Загребу и напустио сарајевску Српску школу и постао учитељ трговачке школе, прво у Мостару а касније и у другим мјестима. Молба Земаљске владе заједничком министарству финансија да се одобри пренос концесије часописа са Божидара Никашиновића на Николу Шумоњу поднијета је 24. јула 1886. године. Наредних седам бројева, колико је трајао процес преношења концесије, Божидар Никашиновић био је потписан као уредник и издавач Босанске виле.
Нешто касније пронађени су докази о издајничком дјеловању Божидара Никашиновића, које се налазе у програму око издавања новог српског листа, Српски Балкан, који је послат Земаљској влади 1898. године чији би он био оснивач и уредник. Програм би заступао становишта: „У Босни и Херцеговини живи само један народ и то српски, који се дијели само по вјери; водиће борбе за темељније успостављање ћириловске азбуке; браниће свестрано интересе српско-православног живља у овијем земљама; настојаваће, да се подижу поједине српске црвено-школске општине, српске школе, пјевачка друштва, српске читаонице, трговачка и занатлијска удружења; заступаће материјалне интересе цјелокупне провинције, осуђиваће поједине штетне наредбе и установе Земаљске владе, као и намјерне злоупотребе појединих чиновника. Уз програм послат је и Кратки коментар у коме је дато образложење да ће Српски Балкан у почетку бити чисто српски, како би се придобиле симпатије читалачке публике и да ће кроз њега све јасније избијати мисао да ће Аустроугарска монархија постати словенска држава и да ће Босна и Херцеговина под таквом државом моћи наћи најбољу и најповољнију заштиту. Идеја о покретању овог часописа је пропала јер су и сами владини чиновници посумњали да би се Срби у Босни и Херцеговини могли тако лако заварати, што се јасно види из Калајевог писама барону адлатусту Кучери. Послије неуспјелог покушаја око издавања листа Српски Балкан, Божидар Никашиновић је напустио Босну и Херцеговину и настанио се у Београду. Бавио се публицистиком и радио је као сарадник у многим тадашњим часописима. У периоду од 1868-1920 године објавио је петнаест књига о политичком, економском и црквено-просвјетном положају Срба под аустроугарском окупацијом.
Друга значајна личност у историји Босанске виле био је Никола Шумоња. Рођен је у Загребу 26. маја 1865. године. Гимназију је завршио у Сремским Карловцима, а учитељску школу слушао у Загребу а окончао у Сремским Карловцима 1885. године. Одмах послије тога изабран је за учитеља српске основне школе у Сарајеву. Књижевним радом се почео бавити још као гимназијалац. Био је од оснивача ђачке дружине која је постојала у Сремским Карловцима од 1881. до 1886.године у којој су били чланови Тихомир Остојић, Милутин Јакшић, Никола Маснојловић (Рајко), Јован Манојловић и многи други уважени књижевници. Објављивао је радове у листовима: Јавору, Српском забавнику, Стражилову, Невену, Босанској вили, Илустрованим новинама, Народној библиотеци, Српском колу и многим другим.
Никола Шумоња
Од Божидара Никашиновића је преузео уредништво Босанске виле у десетом броју, а читаоцима се обратио тек у броју 18, када је и званично постао уредник: „У 10. броју јаљено је већ, да сам преузео издавање и уређивање овог листа. Пошто је сада стигла од власти за то дозвола, пролази овим бројем издаватељст во и уредништво и на моје име.“ Никола Шумоња био је уредник и издавач Босанске виле нешто мало више од пола године. За то вријеме уредио је седамнаест бројева. Часопис је као и раније, технички био лијепо опремљен, само је од бр. 13 насловна слика виле изнад Сарајева замјењена стилизованим и крупно штампаним и уоквиреним натписом Босанска вила, коме је додат и поднаслов „лист за забаву, поуку и књижевност“. Насловна страна часописа ће се у току дугогодишњег излажења мијељати више пута, али је уз име часописа поднаслов остао исти све до 1912. године.
Пошто се и сам бавио прозним књижевним радом, Никола Шумоња је у Босанској вили највише објављивао књижевну прозу. То се може потврдити и статистиком која показује да је у седамнаест бројева, које је уредио Никола Шумоња објављено 28 умјетничких приповијетки (22 српских и 6 страних аутра), 15 умјетничких пјесама (11 домаћих и 4 стране) и 14 чланака из разних области. Поред ранијих сарадника приповједача јављају се и нови, у главном, почетници, али и неки који су већ били стекли књижевну репутацију, као што су: Милан Ђ. Милићевић и Мита Живковић. Са приповјеткама су се јавили и Никола Шумоња и Никола Кашиковић, тако да већ у првом годишту сва четири оснивача се јављају са својим радовима. Настао је да домаћим ауторима потисне стране приповједаче. Међу преводима истичу се и приповијетке Емила Золе, Ивана Тургењева, Јанка Керсника итд.
Поезија је у овом периоду била слабије заступљена. Преферирана је народна и родољубива поезија. Пјесници који објављују су, углавном, били почетници, а од нових пјесничких имена издваја се Владимир М. Јовановић, тада већ познати пјесник који је пред својих објавио и неколико преведених пјесама од Љермонтова и Сајдла.
Поред поезије и прозе у Босанској вили у периоду уредништва Николе Шумоње, објављен је и велики број наросних умотворина, попут здравица, загонетки, питалица и пословица. Јавио се и велики број сарадника, сакупљача народног блага из цијеле Босне и Херцеговине. Најзначајнији од њих били су: Коста Ковачевић, Стево Трифковић, Коста Божић, Милан Обрадовић, Васо Кондић, Стеван Зимоњић и многи други.
Од почетка излажења Босанске виле, Никола Шумоња је уређивао рубрике „Листак“ и „ Белешке“, што посебно долази до изражаја за вријеме његовог уредништва. Готово све књижевне биљешке је сам написао. У њима је настајао да прати књижевну и културну дјелатност у Босни и Херцеговини, а и у осталим јужнословенским земљама. Кроз информације о књигама, вјешто је провлачно национално-културни програм своје интелектуалне генерације. "Изненадни позив трогодишњој војној дужности прекида ми даљи рад, а томе се ваља покорити. Жао ми је, што се то десило баш сада, кад је излажење Виле доведено у потпуни ред, када више није нужде нигдје журити се да што прије изађе задоцњели број, када је лист почео да хвата јачега корјена и када би се тек могло лагано и смишљено радити (...) У тој прилици мило ми је једино то, што ћу Вилу моћи предати у руке другу и пријатељу своме Николи Т. Кашиковићу, о коме сам увјерен, да ће и хтјети и знати водити Вилу путем, којим је пошла, и оправдала онај глас, што га је до сада стекла." У даљем тексту он се захваљује пријатељима, сарадницима и претплатницима Босанске виле на досадашњем раду и позива их да и даље тако наставе.
Пошто су према Привременом војном закону за Босну и Херцеговину (Закон објављену Сарајевску листу Год. 4, бр. 102 (4. новембар 1881) учитељи били ослобођени трогодишње војне дужности, очигледно је било да се Никола Шумоња замјерио властима и да је одмах морао напустити Сарајево. Оправдана је претпоставка да се посебно замјерио када је у 20. броју Виле уврстио своју приповијетку „Под гвозденим крстом“, са јасном тенденцијом против окупације, због чега је приповијетка остала у овом листу недовршена.
Након одслужења војног рока Никола Шумоња је примљен за учитеља у Српској основној школи у Петрињи. У Загребу је 1980. године положио испит за учитеља грађанских школа и исте године постао учитељ вјежбаонице при Српској женској учитељској школи у Г. Карловцима. Високи школски савјет поставио је Шумоњу 1. септембра 1895. године за професора, а 12. децембра 1896. за управитеља Српске православне мушке учитељске школе у Покрацу. На овој функцији задржао се до 1921. године, а од тада до 1926. био је директор Државне учитељске школе у Госпићу. Умро је 1927. године. После одслужења војног рока Никола Шумоња се посветио учитељској каријери и више се није јављао у Босанској вили, као књижевник и сарадник.
Трећи вриједни покретач, сарадник и први администратор Босанске виле био је Стево Калуђерчић. Рођен је Сомбору 24. августа 1864. године. У Сомбору је завршио основну школу и уписао учитељску коју јер завршио у Карловцу. Након завршетка школовања изабран је за учитеља у Сарајеву 1883. године. Пошто је положио испит за грађанског учитеља у Загребу, постављен је за управника српскихосновних и више дјевојачке школе у Сарајеву. На том положају остао је до 1914. године, када је Земаљска влада за Босну и Херцеговину затворила све српске школе.
Стево Калуђерчић
Био је први администратор Босанске виле и тај посао је обављао пуне три године. Израдио је и цртеж за заглавље часописа који је у првих дванаест бројева био његов заштитни знак. Иако никада званично није постављен за уредника Босанске виле, Калуђерчић је био јако везан за часопис и помагао је његов опстанак у многим тешким ситуациујама. Када се Никола Кашиковић разболио 1890. године и отишао на лијечење у Дубровник, на уредничком мјесту замјенио га је Стево Калуђерчић, један од активнијих сарадника Босанске виле. У првој години излажења Калуђерчић је објавио новелу „Швабо“. Приповијетку „Невин страдао“ забранила је аустријска цензура, па је она објављена нешто касније у Стражилову. Тема приповијетке везана је за терор аустроугарске власти над невиним становништвом. У Босанској вили објавио је још три приповијетке „Јока“ (1887), „Вид“ (1899), и „Усеђелица“ (1891). Посљедње двије двије објављене су под псеудонимом „Каменко Монашевић“, а прва је преведена на њемачки језик и објављена у подлистку „Bosnische Post“ 1886. године.
Качуђерчић се бавио и превођењем. У Босанској вили објавио је три преведене приповијетке од словеначког писца Јанка Кресника, који је осамдесетих година много превођен у Србију. Сматрао је да читаоце у Босни и Херцеговини треба упознати са књижевним стваралаштвом Словенаца. Да је Стево Калуђерчић био је значајна личност како у животу Босанске виле, тако и у свом учитељском раду потврђује Споменица штампана поводом педесетогодишњице његовог рада, као заслуженом националном и културном раднику у Босни и Херцеговини.
Најзначајнија личност, заслужена за дугогодишњи излазак Босанске виле био је њен дугогодишњи уредник Никола Кашиковић је рођен 4. децембра 1861. године у Високом код Сарајева.Четворогодишњу гимназију (Српску реалку) завршио је у Сарајеву. Српска црквено-школска општина га је као свог стипендисту послала у Сомбор, у Српску учитељску школу 1881. године гдје је остао до завршетка школовања 1884. године. Као свршени препарендиста Никола Кашиковић се 1884. године вратио у Сарајево и 1. септембра исте године постао учитељски приправник у Српској православној основној школи. Још као ученик учитељске школе, Кашиковић се бавио књижевним радом. Писао је поезију и приповијетке и прилоге из књижевне критике, а бавио се и преводилачким и приређивачким радом. До покретања Босанске виле, поезију је објављивао у војвођанским часописима: Голуб, Невен и Јавор. Покретањем Босанске виле, Кашиковић се више окренуо уређивању часописа и сакупљању народног блага.
Никола Кашиковић је од 1. априла 1887. године, од броја седам почео да потписује Босанску вилу као уредник и издавач. Тада се и обратио читаоцима: „Трећим бројем примио сам у своје руке издавање и уређивање овога листа, а од данас, пошто сам од високе владе добио конекцију, прелази све на моје име“. Земаљска влада је одабрила Николи Кашиковићу да може да преузме власништво и уредништво Босанске виле под истим условима као што су то радили и његови претходници и Божидар Никашиновић и Никола Шумоња. Ти услови су били:
1) За издаваоца и одговорног уредника сматра се Ви као посједник ове дозволе.
2) Лист се мора штампати у Сарајеву, а подлаже превентивној цензури Земаљске владе .
3) Политичка и вјерозаковна питања Босанска вила не смије расправљати ни у каквом облику.
4) Земаљска влада може ову одлуку (концесију) у свако доба одузети без навода узрока.
Са доласком Николе Кашиковића часопис је добио препознатљиву физиономију. Уредник је настојао да у први план истакне књижевне вриједности часописа. Прве странице су биле испуњене оргиналним књижевним прилозима у стиху и у прози. Објављивани су и преводи из страних књижевности од истакнутих свјетских књижевника. Послије тога долазили су поучни чланци и прилози из народне књижевности. Посебно мјесто у Босанској вили заузимао је „Листак“ са књижевним и културним биљешкама, приказима нових књига, библиографијом и некролозима. Кашиковић је настојао да у Босанској вили објављује савремену књижевну критику, како би достигао ниво тадашњих бољих српских часописа. Да би критика била актуелна, морала је да прати савремену издавачку продукцију. То је било онако тешко јер строга аустроугарска цензура није дозвољавала да књиге из Краљевине Србије и Војводине стижу у БиХ. У случајевима када би нека књига или њен приказ стигао тајним каналима у БиХ до Николе Кашиковића, редовно су у часопису били цензурисани. Поред свих тешкоћа, књижевну критику у Босанској вили потписивали су истакнути књижевници и научни радници: Светозар Ћоровић, Јован Дучић, Димитрије Митриновић, Владимир Ћоровић, Исидора Секулић, Марко Цар, Павле Поповић, Јаша Продановић, Боривоје Јевтић, Перо Слијепчевић и многи други.
Структура часописа са препознатљивим заглављем, графиком и устаљеним распоредом прилога и научном уређивања, са незнатним измјенама задржала се до краја његовог излажења. Те заслуге преписујемо Николи Кашиковићу. Поред Кашиковића, у послове око уређивања била је укључена и цијела његова породица, супруга Стоја и дјеца Предраг, Сретен, Реља и Танкосава. Највјернији помоћник била му је супруга Стоја која га је често замјењивала у уређивачким пословима за вријеме његових дугих путовања и боловања. Предраг, Сретен, Реља и Танкосава су још као ђаци били укључени у послове око сакупљања преплате и нових пренумераната. По за вршетку школовања, бикли су активни као сарадници у часопису.
Босанска вила је под уредништвом Николе Кашиковића представљала једну од најзначајнијих српских институција у Босни и Херцеговини. Била је дубоко национално укоријењена и ослоњена на препознатљиве српске симболе: народну пјесму, гусле и Светога Саву. До последњег броја Кашиковић је објављивао народне умотворине и штампање је сматрао питањем националног поноса. У преломним годинама за српски народ у Босни и Херцеговини настојао је да афирмише народно стваралаштво подсјећајући свој на корјене и традицију и тако јачао дух отпора у народу.
Много простора у часопису било је посвећено вијестима о светосавским бесједама, о мјестима гдје су се обављале прославе о првом српском просветитељу, о програмима и именима приложника, о подизању нових српских школа у Босни и Херцеговини, о њиховим донаторима и слично. С поносом су се на првим страницама доносиле биографије истакнутих и заслужених Срба.
Босанска вила је уредно доносила и прилоге о оснивању српских пјевачких, просвјетних и културних друштава, штампарија, књижара и библиотека. Посебно је истицао свако друштво и удружење које је у свом називу имало предзнак „српско“. Босанска вила је била активна и на популаризацији Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ и његове библиотеке. Редовно је обавјештавала своје читаоце о активностима у друштву, о школовању српских ђака, о оснивању књижница, земљорадничких задруга и слично.
Велику пажњу Босанска вила посвећивала је очувању народног изворног српског језика. Кашиковић је видио одличну борбу против окупаторске власти која је покушавала да у српским школама инаугурише „босански“ или „ бошњачки“ језик као званични језик.
Сви значајни догађаји и јубилеји из српске националне историје били су вјерно обиљежени и пропраћени у посебним свечаним бројевима. Тако је обиљежена: стогодишњица рођења Вука Караџића (1888), стогодишњица рођења Симе Милутиновића Сарајлије (1891), четиристогодишњица Ободске штампарије (1897), крунисање краља Петра I Карађорђевића у Београду и стогодишњица Првог српског устанка (1904). Посебне бројеве посветила је Јанку Веселиновићу (1906) поводом годишњице од смртии и Стевану Сремцу (1907) када је преминуо.
Босанска вила је за вријеме свог тридесетогодишег трајања више пута била у опасности да се угаси. Разлози су били бројни:оскудна материјална средства, праћење, шпијунирање и кажњавање уредника од стране окупаторске власти и слично. Најтежи тгренуци за часопис били су од децембра 1890. до јуна 1891. године када се озбиљно разболио уредник Кашиковић. За вријеме његовог одсуствау редакцији замјењивали су га Стево Калуђерчић и супруга Стоја. У том периоду дошло је до кашњења у изласцима појединих бројева, а аустроугарска власт је настојала да искористи прилику и да примора Кашиковића да напусти часопис. Власт му је поставила услов: или учитељски посао или уређивање Босанске виле. Кашиковић је 1891. године напустио учитељску службу и посветио се часопису Босанска вила. То је урадио „по савјету српских књижевника и искрених пријатеља Босанске виле“.
Поред препознатљиве графике, заштитни знак Босанске виле била је насловна слика у заглављу листа. Она је током њеног дугогодишњег излажења неколико пута мијењана. За први број Босанске виле у 1895. години насловну слику у заглављу израдио је сликар Ђорђе Јовановић. На слици је била представљена дјевојка у симболу виле која пружа рука према стилизованом наступу листа и гуслара иза кога су написана имена највећих српских књижевника: Његоша, Бранка, Вука и Сарајлије. При дну композиције насликан је препознатљив мотив Сарајева, са мостом преко Миљацке и збијеним кућама на обали. Ова слика је у наредних неколико година стајала у заглављу часописа.
Босанска вила је била највише посвећена српском усменом наредном стваралаштву. У сакупљачком послу народног блага највише су предњачили Херцеговци. Од 1896. године, поред Срба у часопису се јављју и Муслимани. Први сарадници су били Осман Ђикић. Авдо Карабеговић Хасанбегов, а од 1899. И Муса Ћазим Ћатић. Убрзо после тога јавља се и Сафет-бег Башагић из Невесеиња, са својим родољубивим пјесмама и Мехмет-бег Капетановић са епским народним стваралаштвима. Као резултат сложеног рада између Срба и Муслимана у часопису, Кашиковић је од султана Абдул Хамида добио орден Меџедије III степена.
До 1910. године Никола Кашиковић био је једини уредник Босанске виле. Послије тога, поред њега потписује се Владимир Ћоровић, па Петар Кочић, па опет Ћоровић. Од 1910. године формира се редакциони одбор. У њему су се налазили: Петар Кочић, Алекса Шантић, Милан Прелог, Јован Дучић, Димитрије Митриновић, Вељко Петровић, Марко Цар, Милорад Павловић Крпа, Пера С. Телетов и 1911. и 1912. године Симо Ераковић, а од 1912. године и Сима Пандуревић, др Јован Максимовић и Аугустин-Тин Ујевић. Присуство млађе књижевне генерације у редакционом одбору, а и међу сарадницима, знатно је утицало на модернизацију часописа. Већ прве године када је формирано уредништво, најављено је да ће те године сви бројеви бити посвећени југословенским земљама. Изашло је девет таквих свезака. Тематски свеске су биле посвећене културном и књижевном стваралаштву Босне и Херцеговине, Србије, Хрватске, Војводине, Далмације и Црне Горе. Цртеж у заглављу часописа био је промјењен. Чинио га је стилизовани наслов часописа са оријенталном орнаментиком у позадини, са лијеве стране имена часописа била је слика упаљене бакље, а са десне слика гушчијег пера као симбол просвјећења. Последња свеска из 1910. године затворила је круг према другим националним књижевностима и културама, поново се враћајући домаћим књижевним сарадницима.
Никола Кашиковић је пружао значајну подршку писцима „Млада Босне“. Владимир Ћоровић је такође окупљао чланове „Младе Босне“ око часописа и са посебном пажњом настојао да васпитава њихов књижевни укус. Тако су на страницама Босанске виле објављивали радове значајни Младобосанци: Димитрије Митриновић, Драгутин Радуловић, Милош Видаковић, Перо Слијепчевић, Владимир Гаћиновић, Боривоје Јевтић, Иво Андрић и многи други. Уживајући подршку уредништва, Младобосанци су писали најчешће текстове из књижевне критике, теоријске и текстове из духовног живота. Да је историјски слијед догађаја био другачији, значајан број писаца младобосанаца развио би свој изваредан таленат.
У сложеним друштвеним и политичким приликама у којима је Босанска вила опстајала, улога уредника и власника Николе Т. Кашиковића је била пресудна. Она се огледа у његовим индивидуалним напорима и уређивачком доприносу, као и у непосредном стваралачком учешћу у садржају часописа. Као уредник стално се суочавао са два највећа проблема: недостатком средстава за штампање и обезбјеђивањем квалитетнијих прилога од еминентних аутора.
Главни извор финансирања Босанске виле, била је претплата. Сакупљање преплате био је јако спор и мукотрпан посао, па се часопис временом почео издржавати и из других извора. Прилози за Босанску вилу сакупљали су на добротворним забавама и светосавским свечаностима у Сарајеву и у другим мјестима у Босни и Херцеговини. Често пута се у Краљевини Србији организоване забаве, а прилози од њих су се слали редакцији. Тако се своје дугогодишње трајање Босанска вила највишу захвалност поред уредника, дугује својим вјерним претплатницима, а за огромну популарност својим сарадницима, јер без њих никада не би стекла толики број читалаца.
Босанска вила је излазила два пута мјесечно у формату 30 x 23 cm, у свескама. У годинама 1892, 1908. и 1909. до краја седам излазила је три пута у мјесецу. Штампана је ћирилицом. Уредништво је повезивало све бројеве једног годишта у књигу. Последњи број Босанске виле изашао је 15. јуна 1914. године. Послије Видовданског атентата у Сарајеву 1914. године настали су трагични дани за српски народ. Уништена је редакција Босанске виле, спаљен је и поцјепан велики број годишта, као и припремљени нови број који је био посвећен Јовану Скерлићу. Кашиковићев стан је демолиран и опљачкан, а он и његова породица су били ухапшени. Кашиковић је у фебруару 1917. годинеосуђен на десет година тешке тамнице, а његова супруга Стоја и син Предраг били су прво осуђени на смрт, а затим су помиловани на десет година робије. Са ослобођењем земље 1918. године. Сви осуђеници су пуштени на слободу, па су се тако у својој породичној кући, поново окупили чланови породице Кашиковић.
Наскон завршетка Првог свјетског рата Никола Кашиковић се са својом породицом нашао у потпуно новој држави која није испунила његова очекивања. Живио у тешкој материјалној ситуацији, немоћан и болестан и без икакве подршке средине, није имао никаквих услова за обнављање Босанске виле. Заједно са сином Сретеном отворио је малу књижару и антикварницу код Катедралке. Ту је припремао велику збирку народних умотворина коју је сакупљао дуги низ година и почео је издавати у књижицама под насловом Народно благо. Министарство просвјете га је 1924. године поставило за учитеља народних основних школа у Сарајеву. Од тада је, због тешко нарушеног здравља, почела борба са администрацијом за одлазак у пензију, а она траје до 1927. године. Умро је у Сарајеву 22. маја 1927. године.
Никола Кашиковић је својим уређивачким радом заслужио високо мјесто у српској културниој историји. Био је искрени родољуб и патриота. Кроз његов часопис је куцало срце огромног дијела српског народа које је живјело у Босни и Херцеговини, па чак и ван њених граница. У исто вријеме у очима окупационих власти, важио је за једног од опаснијих противника Аустроугарске. Српска култура историја му је подигла највећи споменик посветивши му монографију о његовом животу и стваралаштву и на тај начин учинила да се једна овако достојна личност никада не заборави.
Његов часопис, Босанска вила, стекао је углед најзначајнијег српског гласила у периоду до почетка Првог свјетског рата. Разноврсним и богатим садржајем био је и свједок и хроничар свих значајних појава и догађаја везаних за културу и политичка превирања на свим просторима. Велико признање и углед добио је објављивањем српских народних пјесама и умотворина, па је оправдано да има и етнографски значај, јер представља прави израз књижевног нивоа средине и вријеме у коме се јавио. Афирмацијом народног стваралаштва у тешким временима под аустроугарском окупацијом, утицао је на јачање српске националне свијести, очување традиције и изворног народног језика и писма што је било од пресудног значаја за развој просвјетног и културног живота Срба у Босни и Херцеговини.
ИЗВОР: Бојана Ласица Српска периодика у Босни и Херцеговини до 1918. године, Пале, 2020.
