Познато је да професија библиотекара сеже од самих почетака писмености и стварања првих библиотека. Грчка цивилизација је имала велики утицај на развој римске културе, a касније и осталих култура на овим просторима. Записи на камену, такозвани епитафи, на којима су уписана почасна звања, говоре нам о давном постојању професије библиотекара.

Тако, на основу епитафа, сазнајемо за два библиотекара који су живјели у вријеме владавине Тиберија, Калигуле и Клаудија. Један надгробни камен овјековечује успомену на Тиберија Клаудија Скирта, Августовог ослобођеника и управника библиотеке. Скиртов надгробни споменик нам открива званичан назив procurator bibliothecarum у значењу „управника библиотеке“. Особље у римским библиотекама је било састављено од робова и понеког ослобођеника. На челу библиотеке био је bibliothecarius, a потчињени су се звали a bibliotheca, уз назнаку којој библиотеци припадају. Ови наводи нам говоре да се са појавом библиотека јавља и термин библиотекар, који се употребљавао за особље које је радило у библиотеци у различитим звањима (Lajonel 2004: 94).

Библиотекари, управници библиотека и теоретичари библиотекарства често су били познати научници и филозофи, којима је бављење библиотечком професијом била част, а и изазов у стварању нових класификационих система и правила. Ентузијазам и љубав према књизи, поред осталих врлина, стољећима су пратиле библиотечку професију. Имамо читаву плејаду познатих научника, који су се у свом раду бавили и уређем библиотека и оставили тако трајни печат у библиотекарству. Навешћемо само неке од њих, као што су: Калимах, Аристотел, Зенодот, а у новије вријеме Лајбниц, Паници, Катер, Дјуј, Ранганатан, Шир, Горман и други.

Појавом штампарске технике у 15. вијеку настаје преломна фаза у развоју библиотекарства. Усавршавање и технологије штампе и увођењем савременијих машина, сусрећемо се са повећањем броја штампаних докумената. Библиотеке се суочавају са проблемима класификације и смјештаја већ обимних фондова. Тако се истичу безбројни проблеми везани за класификацију и каталогизацију грађе. Нарочито у 19. вијеку долази до развоја најзначајних библиотечких класификационих система, који су тежили стварању универзалних рјешења. Заснивали су се на класификацији наука и поставили основне темеље савременом библиотекарству (Жуљевић 1988 ).

У књизи Библиотека ноћу Алберто Мангел каже “Било да је урађена по тематици, по важности, по томе да ли је књигу исписао Бог или неко од његових створења, било да је урађена по алфабету или по бројевима или по језику на којем је текст написан, свака библиотека претвара хаос откривања и стварања у уређен систем хијерархије или дивљање слободних асоцијација“ (Менгел 2008: 60).

Појавом нових технологија, седамдесетих година 20. вијеку, настаје нова прекретница у библиотекарству. Традиционална знања и системи траже нову организацију и приступ, како у пружању информација тако и у њиховој организацији. Наглим порастом информација, које су нам доступне преко интернета, долази до стварања нове информатичке сфере друштва. Глобална информатизација друштва утиче и на стварање мисаоних и стваралачких способности самог човјека. За посљедицу имамо и један нови глобални проблем, а то је информатичку неједнакост људи, земаља и појединих региона у новој информатичкој средини. Како прилагодити систем образовања, а и развој библиотекарства у новом окружењу, питање је темељнијих расправа и одређења, како библиотечких асоцијација тако и државних институција (Кољин 2009: 270-286).