Матична библиотека Источно Сарајево објавила је нову књигу Жељка Грујића „Уби ме нејака ријеч“. За разлику од претходних поeтских остварења, нова Грујићева књига сатканa је од Грујићевих интервјуа, бесједа, приказа и есеја, насталих током посљедње деценије двадесетог, и прве деценије 21. вијека.
Ријеч је о текстовима разнородног карактера, који су објављивани у новинама, часописима или књигама, као предговори или поговори, неки су изговарани као бесједе у различитим приликама, док је неколицина њих, захваљујући овој књизи, први пут доступна јавности. Рукопис обједињује неколико различитих жанрова и подијељен je на четири поглавља: Разговори, Прикази, Каже и бесједе и Есеји. Текстови, чији је избор сачинио сам аутор на основу оног што је посљедњих двадесетак година писао и бесједио, препуни су лирског, драмског, философског, историчарског и теоретичарског казивања. У историјском пресјеку једног времена посложени су ауторови утисци о животу, литератури, другим књижевницима и умјетницима. Рукописом је захваћен широк дијапазон личности, од оних најзначајнијих до оних мање познатих, и слободно се може рећи да он представља феноменологију њиховог живота и стваралаштва, у којој се преплићу и саживљавају конкретна српска традиција и култура са друштвеним, политичким, егзистенцијалним, философским, религијским и књижевним феноменима који стреме универзалном коду.
„Сва слојевитост и ширина Грујићевих стваралачких интересовања дошла је до изражаја и видљива је из ових текстова, за које се мирне душе може рећи да су, пре свега, зачудан и оригиналан, а потом и узоран образац интерпретације књижевних и уметничких дела. У новијем здању српског критичког, есејистичког и беседничког напора да се изрази оно најсуштанственије, Грујићеви текстови ће засигурно бити уграђени као један од угаоних каменова.“ (из рецензије проф. др Бранка Летића)
„Сам наслов рукописа изведен је као (значењски и зрачењски веома индикативан) парафразирајући отклон од чувеног Миљковићевог Епитафа: Уби ме прејака реч. Умјесто Миљковићеве прејаке речи, Грујић употребљава одредницу нејака ријеч, што нас, на првом мјесту, упућује на топос скромности, тако карактеристичан за српску средњовјековну поезију, али и толико потребан савременом српском умјетничком и друштвеном изразу, који се већ увелико гуши у живом блату профаног антропоцентризма. Коријен тог израза Грујић налази у неопаганској гордељивости тзв. прогресивистичког човјека, опомињући да та гордељивост и њен израз ни по чему нису (нити могу бити!) иманентни карактеру човјековог истинског позвања и послања. Напротив! Та неопаганска гордељивост и њен израз одомаћују се у човјеку модерне и постмодерне, а у суштини екстремно материјалистичке и потрошачке цивилизације, као ђаволски перфидни уљези, који га већ отворено и директно подстичу на вољни гријех, порок и малограђанштину, као на легалан, легитиман и већ пословичан стил дјеловања, мишљења и живљења уопште. Сензибилизован тако, данашњи човјек се посве отуђује од свог истинског подобија и образа, и аутизује у једну себичну, користољубиву и грабежљиву јединку, херметички затворену у трошну плот и профану мисао, која не мари за Бога и ближње, и која не може и није у стању да добаци и види даље од сопственог гроба, да не кажем, леша. Такав човјек је непостојан у Истини, идентитетски посве децентриран и дезорјентисан, личносно хаотизован и разорен до непрепознатљивости, и друштвено дезавуисан и бестијализован на ниво социјалне животиње. Укратко, такав човјек је излиберализовани анархоид, запућен у Апсурдистан! О томе Грујић пластично свједочи скоро на свакој страници ове књиге.“ (из рецензије доц. др Владана Бартуле)
