Књига академика Мирка Шошића „Живот у рату (доктори  у рату) : моје успомене (аутобиографски фрагменти)“ антиратна је књига о рату у коме је аутор у првом дијелу књиге дао краће аутобиографске фрагменте из дјетињства везане за Други свјетски рат, атмосферу у друштву, сарадњу једног дијела несрпског становништва са окупатором и њихово заједничко учешће у злочинима, а све описано онако како је виђено очима дјетета. Аутобиографском нити аутор је повезао у јединствену цјелину све фрагменте сјећања од дјетињства, ране младости, школског и студентског доба, преко периода стручне афирмације, све до судбоносних ратних догађаја крајем вијека. У књизи је описана и атмосфера у друштву и промјене у понашању људи пред почета рата, коме је претходила интензивна медијска кампања, по којој су Срби били криви за све невоље и несреће у друштву и као такве требало их је протјерати и уништити. У књизи су  свједочанства промјенама колегијалних односа на клиници у Сарајеву, о неповјерењу по националној припадности и егзекуцијама Срба у граду, о присилном напуштању радних мјеста у Сарајево, о потреби оснивања ратне болнице на Палама, о рањеницима, војним и цивилним, о сарадњи са међународним организацијама итд.

„Да је  „рат погуба људске нарави“ (М. Држић, 1508-1567) сведочи сваким ретком свог рукописа „Живот у рату“ хуманиста Мирко Шошић, хирург, универзитетски професор, академик. Поднаслов рукописа „Моје успомене“ и његова допуна „Аутобиографски фрагменти“ потврђују документарни карактер казивања заснованог на чињеницама: аутор истинитом рјечју, као хируршким скалпелом, разоткрива злоћудности рата на конкретним случајевима. Према томе, он не пише литерарни жанр, мемоар, чак ће признати да је у томе аматер, него својим ратним искуством сведочи сву доживљену горчину рата. Искуство хирурга у ратној болници на Палама није му дозвољавало да прећути трагичне судбине, а позив лекара-хуманисте да спасава унесрећене опомињао на обавезу да његова сећања, ма колико пута поновљена до сада на сличан начин, треба да буду „још једна гаранција да се зло не заборави“. (из рецензије академика Бранка Летића)
„Цијела књига посвећена је само једној идеји водиљи: да рата никада више не буде и да будуће генерације избјегну судбину великог броја својих предака, који су живот провели у сталним припремама за рат, у рату или опоравку од рата. Остаје пред нама, за будућност, велико судбинско питање: докле ће људи – народи ове регије – да занемарују суштинске  животне проблеме и сукобљавају се око небитних ствари, често ратујући зарад туђих интереса.“ (из рецензије академика Марка Вуковића)