Симеон Сима Милутиновић Сарајлија (Сарајево, 3. октобар 1791 - Београд, 30. децембар 1847) - српски пјесник и Његошев учитељ.

Рођен је у некадашњем Чикма-сокаку у Сарајеву 3. октобра 1791. године од оца Милутина, који је тамо дошао из Сарајева. Симин отац је родом из села Рожанства, у ужичком округу, па је због куге пребјегао у Сарајево, гдје се оженио Анђелијом Срдановићевом, чувеном сарајевском љепотицом, о чијој су љепоти народни пјевачи сачували спомен за пуну стотину година. Кад је избила нова епидемија куге, мали Сима је имао непуне двије године. Бегунци су тражили склониште на два мјеста у Босни, а затим су отишли у Славонски Брод и на крају у Земун. Сима је учио школу у Сегедину, Карловцима, и не, свршивши ништа, неко вријеме бавио се трговином поред оца. Немирног и несређеног духа, Сима је прошао кроз многа занимања, а обишао је и многе крајеве од Видина до Лајпцига, од Бесарабије до Црне Горе. Сима је био писар у Правитељствујушчем совјету, у манастиру Благовештењу и код устаничких војвода. Учествује у устанку против Турака у чети „голаћа“. Одлази у Бесарабију да види избјегле родитеље, а потом у Њемачку, гдје слуша филозофију, чини познанства са угледним њемачким књижевницима, с Гетеом на примјер, и том приликом штампа свој еп Сербијанку. По повратку постаје васпитач Његошев на Цетињу, а доцније цариник, полицајац, секретар министарства и члан апелације. Бавио се писањем стихова, политиком, историографијом, лингвистиком, оснивањем пиваре и „водолечилишта“. Био је писар код војводе Марка Штитарца, код Јована Обреновића, и при Народној канцеларији. Када је кренуо у Русију да види своје родитеље који су тамо отишли 1813. године, оставши без новаца, заустави се у Видину. Ту је био прво чувар баште једног Турчина, потом учитељ у основној школи, а 1817. године због веза са грчким хетеристима био је ухапшен и у затвору мучен. Пошто се једва спасио, он се враћа у Србију и 1818. године постаје писар код Јеврема Обреновића. Године 1819. Иде у Бесарабију до родитеља, који су као остали српски бегунци уживали руску помоћ. Тамо је остао све до 1825. године када са готовим рукописом Сербианке одлази у Лајпциг да је штампа.  Тамо је слушао филозофију код Круга, упознао се са Гетеом, Јаковом Гримом, Уландом и Талфијевом. Њемачку напушта 1827. Године и преко Трста одлази у Црну Гпру, гдје постаје секретар Петра I,  a затим учитељ његова синовца Рада, потоњег владике Петра II. Када је његов ученик 1830. Постао владар, он је добио титулу „народа церногорскога секретар“. Године 1842. постаје секретар Министарства просвјете, а потом члан апелационог суда.

„У животу необична слика и прилика, у књижевности необична појава, - Милутновић је вазда био запажен, цењен и потцењиван, вољен и гоњен, човек који увек умађаше чиме привући пажњу радознала посматрача и побудити интересовање књижевног испитивача.

Ко би у бурним данима борбе за народно ослобођење а у часовима одмора срео на београдским улицама млада човека, мало већег од средњег узраста, стасита и коштуњава, бела лица и снажних прсију, са широким плећима и развијеним мишицама, високог и ведрог чела - тај би срео Симу Милутиновића, човека чији је цео лик био пун израза и одлучности.“ (А. Гавриловић „Сима Милутовић“: предговор, Београд, СКЗ, 1899)

Оженио се 1838. године Маријом рођеном Поповић (1810-1875). Њихов син је Драгутин Драгиша Милутиновић, инжењер, архитект и историчар српске уметности. Користио је понекад у својим дјелима псеудоним Чубро Чојковић. Једна улица у Београду носи назив Чубрина улица.

Биљежио је народне пјесме. Милутиновић је почео писати врло рано, али његов главни пјеснички рада пада у доба од 1826. до 1844. године:

• Неколике пiеснице (1826),
• Зорица (1827),
• Сербианка (1827),
• Дiйка црногорска (1835),
• Исторiя Церне-Горе одъ искона до новiега времена (1835),
• Троесестарство или Сербске мры милине (1837),
• Трагедiа Обилићъ (1837),
• Исторiя Сербiе одъ почетка 1813 до конца 1815 године (1837),
• Сербославъ 1839-е год. : стихотворевина свеколикому Сербинству за честитанѣ Теодорове субботе (1839),
• Васкрсъ устава Сербіє и народнѣ правде т.є. Изборъ княза у Врачару 2. септемврія 1842. год. (1842),
• ОдусовѣтЪ Ђорђу Гроздановићу (1842),
• На дочекЪ Вучић-АврамовЪ 1844. године (1844)

ИЗВОР:  Јован Скерлић Историја нове српске књижевности, Београд, 1953.

                Сима Милутиновић Сарајлија Лирске песме, Београд, 1899.

Сима Милутиновић Сарајлија на поштанској маркици Србије из 2016.

НЕПОЗНАТОЈ

(У СКЕЛИ ПОД ВИДИНОМ СМИШЉЕНА)

Чудна момо Влахињо,

Твога лица бијелог

И срдашца весела

У свем колу не бјеше.

Ал` ми жао остаде,

И жалићу до гроба,

Ђе ти очи не зглеад

Образа ли јаготке:

Трепавице т` дугачке

Прекриле их румене;

Обрвам` си узвила

Кано млада Сарајка.

Вјеруј вјери: боли ме

Што те туђом виђох ја;

Већ ми ходи лијек дај,

С мном ли у гроб лијегај.

СРБИНУ ОД СРБИНА

Амин, боже,

                              Који како може!

Но, Србине,

                           Ти јуначки сине,

Тркимице

                             Твори узданице.

Све ми пјевај,

                              А боговски дјелај.

Твоја мајка

                             Честита је Славка:

Што л` је славно

                           Тек је Богу својно;

Вјечно живи

                             Који Славу живи.

Та природа

                            Срцска је свакада,

Срб што рече

                          Нитко не порече.

У Ибраилу на пароходи „Арпаду“

13 јулија 1846.