Васиљ Грђић (Гацко, 13. октобра 1875 - Београд, 26. октобар 1934), српски просвјетни радник, национални борац, народни посланик, публициста, дугогодишњи главни секретар друштва „Просвјета”.

Рођен је у Гацку у источној Херцеговини, од мајке Ане (рођене Петрић) и оца Ристе Грђе. Родитељи су му се због устанка преселили у Мостар из Гацка. Рано је остао без оца (1878), а о њему и браћи Војиславу, Шћепану и Луки, старала се самохрана мајка. Основну школу је завршио у Гацку и Мостару. Најприје је кренуо на обућарски занат, па се касније уписао у гимназију у Сарајеву, у којој је већ учио старији брат Шћепан. Године 1896. основао је тајно друштво „Српска свијест” и био његов предсједник, под псеудонимом „Вук Мандушић”. Друштво је издавало истоимени литографски лист. Завршио је филозофски факултет у Бечу и Грацу, гдје је студирао историју и географију. Током студија је радио на организовању босанскиих студената, у борби против апсолутизма босанских власти и организовао демонстрације студената пред парламентом и по улицама у Бечу.

По завршеном школовању, као и осталим студентима члановима организације у Бечу му је забрањен рад у државној служби. У то вријеме је било врло мало универзитетски образованих Срба у Босни. Због тога се посветио просвјетном и националном раду и сарађивао са појединим политичким листовима. Припадао је генерацији националних бораца против аустроугарске монархије у Босни и Херцеговини, уз Ристу Радуловића, Атанасија Шола, Уроша Круља, Душана Васиљевића и друге, који су осим политичке, водили борбу за просвјетно и културно уздизање српског народа у Босни и Херцеговини. Био је веома активан члан покрета „Млада Босна”.

Био је први уредник Српске ријечи. Васиљ Грђић је почетком 1907. године, уз Алексу Шантића и браћу Ћоровић био један од најважнијих сарадника листа „Народ“ који су у Мостару издавали Урош Круљ и Јован Малић, а уређивао га је Ристо Радуловић. Лист је излазио два пута седмично, сриједом и суботом, на српском језику, штампан ћириличним писмом. Исте године, током избора у Гацку, за народног посланика изабран је Стеван Зимоњић, а Васиљ Грђић за замјеника. Ова година је изузетно важна за Васиља јер  је почетком октобра изабран за генералног секретара Српског културно-просвјетног друштва „Просвјета“. На овом месту је био непрекидно до 19. августа 1934. године,  када је изабран за предсједника Главног одбора „Просвјете“. Почетком 1910. године покреће заједно са својим пријатељима Преглед, лист за науку и социјални живот, и власник је до краја 1912. године када је Преглед престао излазити.

Затворен је 25. јула 1914. године у војнички затвор у Сарајеву, а 1915. године општужен је за велеиздају која је вођена у Бањалуци. Оптужен је на смрт вјешањем 22. априла 1916. године да би након годину дана био помилован на вјечиту робију и преведен у Зеницу. Послије ослобођења 1918. године пуштен је из затвора и изабран за члана Народног вијећа и именован народним повјереником за организацију. Вратио се као главни секретар Просвјете, а 1934. године на Главној годишњој скупштини изабран за предсједника Главног одбора. Почетком мјесеца февруара 1919. године изабран је за посланика у народном преставништву у Београду гдје је остао све до расписа избора за уставотворну скупштину у јесен 19120. године. Васиљ Грђић је постављен за секретара странке за Босну и Херцеговину и изабран у редакциони одбор Гласа народа.

Био је ожењен Георгином Стојановић. Преминуо је 26. октобра 1934. године.

Посљедње ријечи Васиља Грђића: „Живот се гаси, а моја мисија није завршена...борити се за истину, правду и слободу...најбржим, најкраћим и најефикаснијим мјерама...Јутро, 26. октобар 1934. године, Београд, Клиника професора Игњашовског

ИЗВОР: Споменица Васиља Грђића, приређивач Ђорђе Пејановић, Сарајево, 1935.

Осуђеници на смрт у Бањалучком процесу. Васиљ Грђић сједи у доњем реду трећи здесна

Васиљ Грђић

Сахрана Васиља Грђића