Први број духовног часописа Братство, листа вјерско и народно просвјећивање, изашао је у Сарајеву, у јануару 1925. године. Његов издавач и власник био је „Српско правoславно братство Светог Саве“ у Сарајеву. Штампан је ћирилицом у формату 21,5 x 14 cm прво у штампарији Друштва „Просвјета“, а затим од броја 1 (1930) у штампарији „Обод“. Излазио је једном мјесечно, седамнаест година, до марта 1941. године.
За све вријеме излажења (1925-1941) часопис Братство уређивао је истакнути свештеник, протојереј Мирко Максимовић (1890-1941), поријеклом из Сарајева.
Прије него што је постао уредник часописа Братство Максимовић је показао и своје књижевне, преводилачке и уредничке способности. Писао је путописе, приповијетке, чланке и објављивао их у више сарајевских часописа и листова. Један је од уредника Споменице српског пјевачког друштва „Слога“, приређивач календара Просвјета за 1934, 1935,1936, 1939. и 1940. годину и календара Брадство који је објављен у Сарајеву 1934. до 1941. године. Оснивач је друштва „Братство Светог Саве“ у Сарајеву и био његов секретар. Био је предсједник српског пјевачког друштва „Слога“ и српског културног друштва „Просвјета“.
Часопис Братство је поред религијских доносио и разноврсне текстове из књижевности, текстове о књижевности уопште, култури и умјетности, архитектури, филму, филозофији, естетици, историји, текстове о актуелним друштвеним питањима и некрологе. Имао је сталну црквену и вјерску концепцију која је била усклађена са потребама православних читалаца у времену које је имало позитивна духовна обиљежја. Власник и издавач часописа било је „Српско православно братство Светог Саве“, па је било јасно да је главни задатак часописа да прати, упућује и промовише идеје и циљеве споменуте институције.
Као што је прецизирао у уводном тексту, највише простора у часопису заузимали су религиозни текстови намијењени моралном јачању српског народа. Писани су у облику: чланака, есеја, бесједа, говора, проповиједи, посланицима, празничних честитки, црквеним прописима, вијести о подизању цркава и споменика, биљешки о добротворима и слично. Писци оваквих текстова били су истакнути српски теолози и руски ствараоци сародног православног усмјерења и схватања. Од великог броја сарадника, религиозним и морално-поучним текстовима („Мање бриге више вере“, „Проблем васпитања“, „Морални проблем“ и сл) и бесједама изговореним приликом неке пригодне свечаности или за празник Српске православе цркве („Бесједа о рођењу Господа Сина Божијег“, „Молитва за мир међу народима“) посебно се издваја владика Николај Велимировић. Он је управо у времену излажења часописа био једна од најугледнијих личности српског духовног живота, прво као епископ охридско-битољски, а потом жички и главни мисионар „Православне народне заједнице“. Велики број текстова религијског садржаја објављиван је у редовној рубрици „О празницима и светитељима“ посвећених управо оним празницима и светитељима из одређеног мјесеца у коме излази часопис. Поред владике Николаја Велимировића, о религиозним темама писали су: Мирко Максимовић, Петар Маркичевић, Љубо Влачић, Љубомир Шпирић, Лазар Марковић, Радослав В. Вешковић и многи други.
Пошто је часопис Братство био намјењен и поред вјерског и народном просвјећивању, неопходно је указати и на његову васпитно-образовну функцију. У том смислу истичу се: литерарни прилози из књижевности (поезија, проза, путописи, мемоари, биографије, писама, хронике), текстови и књижевности уопште (чланци, есеји, осврти, прикази, биљешке о књижевницима и књигама), култури и умјетности, из филозофије, естетике и српске народне историје, као и историје српске православне цркве. Сви ови текстови у овом садржају имају вјерско надахнуће и духовну тематику и најчешће су испирисани неким важним догађајима у Српској православној цркви, великим хришћанским празницима као што су Божић и Васкрс или су посвећени православним српским светитељима, као нпр. Светом Сави. Највећи број литерарних прилога, то јест, пјесама објавио је Исаије Митровић (14 пјесама), а у празним редовима од домаћи аутора истичу се владика Николај Велимировић и Славко Калуђерчић, а од страних Виктор Иго и Иван Сергијевич Тургењев. Уредник Мирко Максимовић је објављивао и неколико превода из руске књижевности. Прилоге везане за српску историју и за историју Српске православне цркве писали су Владислав Скарић, Милан Карановић, Перо Слијепчевић, Славко Калуђерчић, Коста Мандић и Константин Ђуричин.
Часопис Братство је објавио и запажен број биографија истакнутих црквених личности: патријарси Варнава Росић и Гаврило Дожић, митрополит Петар Зимоњић, Свети Сава, Стеван Синђелић и други. Прилоге оваквог карактера најчешће је писао Славко Калуђерчић.
Часопис Братство био је илустрован часопис испуњен са оргиналним фотографијама разних црквених личности,цркви и манастира, као и репродукцијама слика српских и страних умјетника. Репродукције слика са хришћанским мотивима радили су српски сликари: Урош Предић, Паја Јовановић, Стеван Тодоровић, Роман Петровић и други. Од великог броја руских сликара репродуковане су слике са библијским мотивима од сликара: Дирера, Рубенска, Тицијана и Ребранта.
ИЗВОР: Бојана Ласица Улога српских листова и часописа у културном, просвјетном и духовном животу у БиХ до 1941. године: докторска дисертација, Пале, 2014.
