26. мај 1891. године трагично преминула Хаџи Стака Скендерова

Стака Скендерова рођена је у Сарајеву 1831. године, у породици која је била поријеклом из Пријепоља. Стака је рано научила турски језик што јој је помогло да лакше продире са својим захтјевима код турске управе. Писменост је стекла самоучки или у основној школи у Сарајеву, али о томе нема тачних података. Зна се да је доста читала и да је једина жена тог времена која је пјевала у цркви. Стака је била на сталној ратној нози са највиђенијим Србима трговцима у Сарајеву. Стака Скендерова потиче из старе породице Дамјановића (Петровића) назване Скендеријашима према турском називу за Скадарски санџак одакле се ова породица доселила најпре у Комаран и Пријепоље почетком 19. века, а потом у Сарајево. Стакина година и место рођења нису са сигурношћу утврђени: према некима то би могла бити 1821. година у Пријепољу, међутим најчешће се узима 1828. и Сарајево, а Силија Хоксворт наводи чак 1831. По пресељењу у Сарајево брзо је умро отац Перо, а бригу о мајци Мари и сестри Стаки преузео је брат Илија који је био ћурчија. Он је говорио турски језик, а шио је за турску војску и официре. Уз њега је Стака научила турски језик што јој је касније било од велике помоћи. Кретала се по православним кућама и свима била на услузи, а поготово кад је њено знање турског језика могло помоћи у интервенцији код турских власти или допринијети у тумачењу и склапању уговора с трговцима и другим пословним људима. Цио свој живот Стака Скендерова посветила је просвјетној дјелатности и тешкој борби за одржање првооосноване дјевојачке школе у Босни и Херцеговини у којој је била прва учитељица. У томе су јој највише помогли руски конзули Гиљфердинг и Шчелупников, затим српски митрополит Михајло, кнез Михајло Обреновић, али и босански везир Топал Осман-паша и сам турски султан. Неки пут је помоћ слала и француска влада, док је с друге стране помоћ богатих сарајевских трговаца увек изостајала што је била посљедица њиховог негативног става према школи.

Свој вишедеценијски, повучен и готово аскетски живот Стака крунише одласком у Свету земљу на поклоњење Христовом гробу. Путовање је трајало годину дана, а на том путовању се кратко задржала у Цариграду гдје је одсјела у конацима свог добротвора Топал Осман-паше. Он јој је обезбједио аудијенцију и путни трошак код султана Абдулазиза. У Јерусалиму је Скендерова и званично примила монашки ред мада је пре одласка на хаџилук живела потпуно монашки. А. Поповић у Босанској вили за 1903. годину између осталог пише: „Кад се ова поклоница светог гроба Христовог враћала из Јерусалима у свој завичај, сјећам се и данас врло добро да је изашло много народа из Сарјева са школском дјецом. Све је то поврвјело до Козје ћуприје на Хаџинску раван, хаџиници у сусрет. Дочекали су је свечано са пјевањем ирмоса: Достојно јест јако воистину итд. Ту се она са многима изгрлила и ижљубила, па онда у свечаној поворци дошли до старе цркве где је било благодарење. Из цркве је народ опет допрати до куће, где је оставише на миру, да се одмори од такога дугога и труднога пута.” Многе сарајевске православне куће Стака је даривала поклонима из Јерусалима, а од тог времена за сарајевску рају је била Хаџи Стака, а чешће Хаџи Госпоја.

Остала је упамћена њена смјела реакција на притиске сарајевске чаршије да се Мис Ирбијевој забрани рад. Каде је ова чувена Енглескиња 1869. године отварала свој просветни завод јавила су се отворена негодовања грађана и католика и православаца због отварања ове „лутеранске” школе. И једни и други доживљавају Ирбијеву као конкуренцију а њен рад као удар на верски и национални идентитет. Стака је тада јавно иступила усред општине, сва узбуђена, потресена неистинама и неправдом, срчано бранећи Мис Ирби. Захваљујући њеном ауторитету црквено-школска општина повлачи своју „Објаву народу” којом је тражила да Срби не шаљу дјецу у протестантску школу. Време је показало да је Стака била у праву: својим радом и љубављу Мис Ирби је задобила срца Сарајлија за сва времена.

Извор: http://knjizenstvo.etf.bg.ac.rs/sr/autorke/staka-skenderova

ЧИТУЉА ХАЏИ СТАКА СКЕНДЕРОВИЋ

„Умрије, дана 27. маја послије грозних мука прегажена од кола у недјељу 26. маја о.г., кад је и под своју старост ишла далеко на Илиџу, да се и у задњемчасу свога поштенога, племенитога и родољубивога живота, одазове својој дужности, као чланица овд. госпојинског друштва дијелећи одијела сиротним дјевојкама.

Умрије она, коју је гласовити свјетски историчар Гиљфердинг, назвао: првом женом на Балкану“. Бурни живот ове јунакиње, ове добротворке, ове поштоване Српкиње, окићен је све лијепим од љепших дјела, која јој данас Анђео просипље на хладни гроб са покликом: Србадијо, овђе почива она, која је цијели живот посветила срећи Српства!

Паметна, као ријетко која Српкиња а родољубива као до једна, бијаше врло поштована од пок. царице руске, пок. књаза Михаила, намјесника Ристића и књегиње Јулије Обреновићке. Од којих је примала достојне дарове и ласкава писма. - Хаџи Стака Скендерова не гледајући на многе и тешке запрјеке од стране турске власти, не плашећи се пријетња и силе - прва у Босни и Херцеговини и свуд гдје су Срби робовали под турским игом, на своје трошкове подигла је овдје у Сарајеву „српску женску школу“ год. 1854. издржавајући је, ријетком љубави и пожртвовањем до г. 1875. кад јој немили пожар у пламеновима прождрије цијело имање. Упливна и поштована од свакога, а паметна и досјетљива, обилазећи стране земље, чувене људе и царске дворове, знала је, умјела и хтјела је да сваком приликом упливише код турских власти и кад год се тицало, да се избави из окова какав Србин или усрећи каква Српкиња. И колико их је избавила? Бог да јој плати на ономе свијету!!

Бог да јој плати и за сва она доброчинства учињена сиротињи кад је и сама сиромашна за јадне болеснике купила помоћ код имућнијих, те им куповала лијекове и остало, а наш добри др. Пачу их опет бесплатно лијечио. Ох, колико смо пута гледали ово двоје српских добротвора Пачуа и Стаку, ђе иду и по сњегу и зими и сунчаном жару у најсиромашније предијеле, да помогну, да лијече људе, заборављене од свакога!

У задње вријеме а нарочито од год. 1883. кад је већ иземогла под тешким теретом година и остала без игђе ичега, узе је под своје покровитељство наша добра и бесмртна добротворка Енглескиња а чувена и велика утјешитељица српске сиротиње: - племенита Мис Ирбијева, љубећи је и поштујући као своју рођену сестру.

Сиротна а велика наша Српкиња! Шта није још претрпјела под своју старост? Умријеше јој јроз саме двије године: мати, сестра, па једно мушко сироче, које је она отхранила и васпитала, па опет задње женско сироче, која је у Хаџи Стаки имала своју мајку. Јуначким устрпљењем све је то подносила - па ипак ни у највећој невољи није никад заборавила, да тјеши биједне и сиромахе. Њезина кућа, слична величанственој и ако малој богомољи, бијаше уточиште гладних и жедних - и она је од других просила за оне просјаке. Др. Пачу - то је „отац сиротиње“, Госпоја Стака (како су је звали) бијаше „мајка“ - и њих двоје пружише руке, да сиротињи буду родитељи. Бог им платио - Бог им вратио, Бог их благословио! А теби, теби хаџи Стако...

Лака ти била црна земља велика Српкињо - лака ти била ова груда српске земље, коју си толико љубила а теби о велика и незаборавна наша добротворко Мис-Ирбијева, хвала, хиљаду пута хвала, на оној љубави, на оној њези и бриги, коју си покојници исказивала! Између толико хиљада благороднијех уздаха, које те од давнина прате - прими и овај уздах наше захвале, сад када предадосмо црној земљи „нашу мајку“ хаџи Стаку и ружнијем очима гледамо на њезин гроб а заклетвом: Хаџи Стако никад, никад те Србин и неће и не смије заборавити - !“

Извор: Хаџи Стака Скендерова и српска култура у Босни и Херцеговини: тематски зборник, уредници Јелена Јањић и Биљана Бабић, Бања Лука, 2017.