20. маја 1910. године рођен је у Сарајеву академски сликар Војо Димитријевић, као четврто дијете Жарка Димитријевића, златара и кујунџије и Ане, рођене Тушевљаковић.
„Родио сам се у малој босанској кући, коју је саградо мој дјед по мајци Јово Тушевљаковић, самоуки пројектант и градитељ. У тој кући су се родили и моја мати, а доцније и моја браћа и сестра. Од најранијег дјетињства био сам поносан што потичем са Бабића башче, у чијој се близини дижу стјеновити Јекавац и Бабин зуб. Био сам поносан на љепоту обала Миљцке, на масивне облике Козије ћуприје, на витке надгробне споменике полегле на сунчаној падини Алифаковца, поврх моје куће.“
Основну школу завршио је 1921. године и уписао се у гимназију. Професор цртања Сиго Сумерекер отркива код Димитријевића таленат за сликање. Војин отац, Жарко, чувени предиаматерски кујунџија, једна немирна и боемска природа, несма смисла за породицу, зато се заједнички живот Војиних родитеља морао прекинути. Војина мајка остаје сама са пет синова и једном кћерком да их отхрани.
„Тада сам се повукао у себе. Највише сам волио да цртам и сликам: џезве, филџане и ствари око себе.“
Професор Сиго Сумерекер 1926. године шаље четири Димитријевићева рада у Праг на изложбу ђачких радоца. За слику „Ћуп“, рађену пастелом, добива награду која му је била подстрек и охрабрила га да се посвети сликарству. Похађао је приватну сликарску школу код сликара педагога Нарциса Бурића, али је послије извјесног времена напустио због високе школарине. У Београду је уписао Државну умјетничку школу - наставнички смјер.
„Живот ми је био тежак и црн. Једино ме је одржавало у животу то што сам вјеровао да ћу једног дана бити сликар. Долазећи временом у контакте са студентима, сликарима, књижевницима, схватио сам да ја нисам једини који живи у неимаштини. Много сам учио, читао књиге, посјећивао позориште, концерте, музеје, настојао сам да надокнадим изгубљено вријеме. Ноћу сам уз петролејку и без ње биљежио дневне утиске.“
Уласком у Сарајево 1941. године нацисти су спалили 80 слика из Војиног атељеа које је он донио из Париза, осим слике Шпанија 1937 коју је спасио непознати грађанин и дониора Умјетничкој галерији по ослобођењу града. Један је од оснивача Collegium Artisticuma и Удружења ликовних умјетника Босне и Херцеговине. Био је директор и професор у Школи примијењених умјетности у Сарајеву. Био је члан Академије наука и умјетности БиХ. Почетком Другог свјетског рата прикључио се партизанима на Романији. Добитник је Награде владе НР Босне и Херцеговине, Награде владе ФНРЈ 1949. године, награде Градског вијећа града Сарајева 1956. године, Награде АВНОЈ-а 1970. године, као и одликовања: партитанска Споменица, Орден Братства и јединства II Реда, орден за храброст, оредн заслуге за народ II реда, орден Републике са сребрним вијенцем 1963. године, орден Републике са златним вијенцем 1970. године и орден Заслуге за народ за златном звијездом 1975. године. Био је ожењен Јеленом Јокић са којом је имао двоје дјеце Слободана Брацу и Тању. Умро је 18. августа 1980. године у Сарајеву.
Самосталне изложбе:
1939. у Сарајеву
1953. у Тузли
1955. у Сарајеву, Загребу, Београду и Бањалуци
1963. у Сарајеву
1964. у Добоју
1965. у Београду
1966. у Сарајеву
1967. у Титограду
1969. у Сомбору
1970. Ретроспективна изложба у Умјетничкој галерији у Сарајеву
1972. у Јајцу
1974. у Галерији Културног центра у Београду
1975. ретроспективна изложба у Ријеци и Сарајеву
1977. у Тузли
1980. у Сарајеву
2010. „Просторне слике“ у Галерији ²Нови храм² у Сарајеву
Важнији радови:
- Крај пећи, 1930,
- Поред прозора - моја бака, 1932,
- Портрет радника, 1935,
- Дјевојчица, 1935,
- Шпанија 1937, 1938,
- Париски кровови, 1938,
- Сељак, 1939,
- Парк цара Душана, 1939,
- Портрет Боре Драшковић, 1940,
- Са Бентбаше, 1940,
- Зима без снијега, 1940,
- Међународни фашизам 1940,
- Портрет мајке, 1945,
- Сарајево у киши, 1949,
- Улична дјевојка, 1951,
- Париз у магли, 1951,
- Портрет супруге, 1951,
- Портрет сина, 1953,
- Са Врела Босне, 1954,
- Алеја - Илиџа, 1954,
- Врело Босне, 1954,
- Топлик I, 1954,
- Портрет књижевника Марка Марковића, 1954,
- Сељак са Јахорине, 1955,
- Портрет моје Тањице, 1955,
- На Босни, 1956,
- Тифусар, 1957,
- Поема Сарајеву, 1958,
- Предратно Сарајево, 1959.
- Стара тврђава, 1962,
- Залазак сунца, 1965,
- Аутопортрет, 1965,
- Сјећање на моју мајку, 1968,
- Реминисценције на прошла времена, 1968,
- Процјеп учестале прихватљивости, 1968.
ИЗВОР: Смиљка Шиник: Војо Димитријевић, Сарајево, Умјетничка галерија Босне и Херцеговине, 1970.
Vojo Dimitrijević, Sarajevo, Mediacentar, 2010.
Шпанија 1937
Извор:https://www.facebook.com/umjetnickagalerijabih/photos/vojo-dimitrijevi%C4%87-sarajevo-1910-1981-jedan-od-najzna%C4%8Dajnijih-bosanskohercegova%C4%8Dk/929700284030325/
Париз
ИЗВОР: https://prosvjeta.com.ba/prosvjeta/bosanski/galerija/nasi%20stari/pages/Vojo%20Dimitrijevic%20-%20Pariz%20-%20ulje.html
Сунцокрет
ИЗВОР: https://prosvjeta.com.ba/prosvjeta/bosanski/galerija/nasi%20stari/pages/Vojo%20Dimitrijevic%20-%20Suncokret%20-%20ulje.html
