Михајло Милановић (Сарајево, 11. јул 1874 - 24. август 1929, Сарајево) био је пјесник, приповједач, драмски писац, сакупљач народних умотворина, књижар и издавач. Рођен је у занатлијској породици. Завршио је четири разреда основне школе и два разреда ниже гиманзије и ступио у трговину Ристе Бесаровића.

У седамнаестој години почео је објављивати пјесме у сомборском ²Голубу², затим у ²Босанској вили². Од 1897. године  јавио приповијеткама у ²Сарајевском листу² и ²Српском књижевном гласнику². Као младић у Сарајеву отворио накладну књижару у којој је објављивао и своје књиге. Сакупљао народне умотворине (пословице и лирске пјесме), које је објављивао по часописима, а затим и у засебним књигама. Отворио је издавачку књижару под именом „Књижара и папирница Михајла Милановића“. Бавио се и описивањем народних обичаја и биљежењем лексике која је у вези са њима. Потписивао се псеудонимима: Ешреф С. Ушћуплија (Скопљак), Абдул Хак, Милован и др. Објавио: Српске народне пјесме из Сарајева (1893), Заљубљени писмоноша (1893),  Измириле се (1894), На појутарје св. Саве (1894), Покајао се (1894), Опаметила се (1894), Босанчице (1895), На Видовдан (1895), Милованке (1895), У лажи је плитко дно (1899), Кршњаци и крсна имена у Сарајеву, Високом, Зеници, Лијевну, Бањалуцу, Приједори, Новом, Кључу у Петровцу (1901),  Калуђер (1903),  Босанке (1903), Српске народне здравице „ У славу Божији“ (1905), Шпикуланти - један џумбусли комад (1911), Слатка сиротиња (1911), Косовка дјевојка (1912).

Радославка Сударушић Књиге српских писаца из Босне и Херцеговине: (од 1878. до 1918. године): докторска дисертација, Пале, 2015.