Дабро-босански источник је први српски духовни часопис покренут на територији Босне и Херцеговине. То је био „лист за црквено-просвјетне потребе српско-православног свештенства у Босни и Херцеговини“ како му и сам поднаслов каже. Први број изашао је у Сарајеву 1. јула 1887. године. Власник и издавач часописа је била АЕМ Конзисторија сарајевска, а први одговорни уредник био је Никола Г. Лалић.

Часопис Дабро-босански источник излазио је до 1911. године али је у току свог дугог излажења три пута мјења наслов. Тако под насловом Дабро-босански источник излазио је до 1889. године. Од 1890. до 1898. излази под насловом Босанско-херцеговачки источник, а од 1898. 1911. Источник. Излазио је једанпут мјесечно као Дабро-босански источник и као Босанско-херцеговачки источник и два пута мјесечно Источник.

Извор: https://pretraziva.rs/images/firstpages/dabro-bosanski-istocnik.jpg

Услијед дугогодишњег излажења долазило је до честих промјена уредника, власника, издавача и штампарија. Од 1898. године његови власници постају српско-православни босанско-херцеговачки архијереји, а 1906. године прелази у власништво Великог црквеног суда за духовне потребе. На мјесту уредника били су Никола Лалић (1887), Ђорђе Петровић (1887-1893), Васо С. Поповић (1894), Стеван Давидовић (1895-1897), Теодор Јунгић (1898-1899), Иларион Радонић (1900-1907), др Симеон Поповић (1908) и др Томо Поповић (1909-1911). Штампан је ћирилицом у сарајевским штампаријама: „Земаљској штампарији“, штампарији „Босанске поште“, штампарији „Шпиндлера и Лешнера“ и „Првој српској штампарији Ристе Ј. Савића“.

Српско-православна митрополија сарајевска, на челу са митрополитом Ђорђем Николајевићем, 15. маја 1887. године поднијела је молбу Високој Земаљској влади за Босну и Херцеговини ради добијања концесије за издавање часописа који би носио назив Дабро-босански источник. У молби се прецизира да се лист неће мјешати у политичке ствари и да ће у својим ступцима доносити искључиво предмете црквено-просвјетног садржаја у границама вјерске толеранције. Представљен је и програм, шта би требао да садржи:

1) Поучне чланке, као и расправе о манама и поправци свештенства и народа;

2) Црквене проповједи и бесједе;

3) Црквене старине, обичаје и историјске податке;

4) Наредбе и окруженице конзисторијалне, као и државне које се дотичу свештенства, цркве, школе и општинских одношаја;

5) Црквене вијести;

6) Књижевне вијести;

7) Разне биљешке;

8) Животописи светитеља и главних празника у кратком изводу; и

9) Правило црквено.

Земаљска влада је 13. јуна 1887. године одобрила консесију али под сљедећим условима:

1) Да Земаљска влада може повластицу око издавања листа у свако доба одузети, без да наведе узроке, са којих се то чини;

2) Лист је подложен превентивној цензури , те се не смије  штампати ни  један број, док га Земаљска влада није прегледала и пропустила.

3) Да се мјеста заплијењених чланака или дијелова чланака не смију остављати празна, но се  морају замјенити другим сходним текстом;

4) Да се Земаљској влади имају два обавезна примјерка поднијети чим који број изађе;

5) Свака промјена у програму, наслову или репрезентативном особљу часописа зависи од нарочите дозволе Земаљске владе.

Први уредник часопис био је Никола Г. Лалић (1860-1889) поријеклом из Сарајева. Рођен је 15. септембра 1860. године. Након завршетка школе, оженио се, а потом је рукоположен за ђакона 8. новембра 1876. године од митрополита Антима. У Београду је 1879. године уписао први разред богословије. Убрзо  му је умрла жена. Након завршене богословије 1883. враћа се у Сарајево, а затим исте године олдлази у Русију и у Кијеву уписује први курс духовне академије. Након завршеног првог курса уписује и други, али због нарушеног здравља морао је да напусти студије и врати се у Сарајево. У Кијеву био је рукоположен за свештеника од српског Митрополита Михаила, 30. новембра 1884. године. Дошавши у Сарајево, на лични захтјев од митрополита је добио мјесто у конзисторијалној канцеларији и онако нарушеног здравља обављао је писарску дужност. Приликом покретања часописа Дабро-босански источник, на приједлог конзисторије добио је мјесто уредника. Међутим, због лошег здравственог стања, тај посао је морао да напусти након четвртог броја. У броју 5 Дабро-босанског источника објављена је кратка биљешка којом се обавјештавају читаоци да је дошло до промјене у уредништву: „Стављамо на знање поштованим читаоцима Добро-босанског источника, да је са овијем бројем прешло уређење овог листа на потписаног, почем је пређашњи уредник г. Никола Г. Лалић својевољно захвалио се на овој дужности“. Након тешке болести, Никола Г. Лалић фебруара 1889. године и сахрањен је у гробљу на Кошеву уз искрено поштовање оних који су га поштовали.

Нови уредник био је Ђорђе Петровић (1854-1898). Ђорђе Петровић је уређивао часопис пуних седам година. Под уредништвом Ђорђе Петровић часопис је промјенио назив. У окружници из 1889. године, митрополит Ђорђе Николајевић објављује „да ће идуће нове године 1890. почети излазити лист Источник под именом Босанско-херцеговачкиисточник, као мјесечни духовни часопис за црквено-просвјетне потребе, српско-православног свештенства“. Промјене у називи часописа настале су из разлога што је часопис био намјењен цијелом свештенству из Босне и Херцеговине, а не само из Добро-босанске регије.

Након Ђорђа Петровића, послове око уређивања Босанско-херцеговачког источника преузео је Василије С. Поповић (1860-1938) у 1894. години. Уредници часописа били су: Стеван Н. Давидобић (1855-1901), Тодор Јунгић, Иларион Радонић и Симеон Поповић.

Часопис Дабро-босански источник  био је први српски духовни часопис на простору Босне и Херцеговине. Излазио је двадесет и пет година и сусретао се са бројним тешкоћама у раду. О томе нам најбоље свједоче честе промјене у власничкој и уређивачкој концепцији. Наиме, часопис је: три пута је мијењао наслов, поднаслов и власника, осам пута главног и одговорног уредника, четири штампарије али је за све вријеме свог трајања успио да задржи основну функцију, ради које је и покренут, да буде духовни лист за црквене потребе православног свештенства. У часопису је објављен велики број прилога о описима старина: старих књига и рукописа, насеља, цркава, манастира споменика и слично. Окружнице и званични дописи су се односили на обавјештења о синодалним и црквеним вијестима, попут устројства епархија, поштовања правила црквене службе, наименовања, разрешења, одликовања и премјештања појединих свештеника. Поред званичних црквених вијести доносио је и прилоге из књижевности, етнографије, историје и филозофије. Дабро-босански источник престао је излазити 1911. године.

Извор: Бојана Ласица Српска периодика у Босни и Херцеговини до 1918. године, Пале, 2020.