Август - Одржана прва скупштина новооснованог друштва Побратимство, дружине православних Срба у Сарајеву. У управни одбор изабрани су: предсједник Никола Видаковић, потпредсједник Милан Бабић и тајник Јоцо Михајловић.

Хронологија догађаја из културне историје Сарајева од 1878-1941 године Вјекослава Хунски, Едита Радосављевић, Сарајево, 1969. година

Извор: Босанска вила, 1906.

8. август 1925. године -  Омиљени члан Народног позоришта Сарајево Виктор Старчић приредио је опроштајну представу у башти Мостар пред свој одлазак у Сплитско позориште, гдје је добио стални ангажман. Познати умјетник провео је у сарајевском Народном позоришту три позоришне сезоне.

Виктор Савчић (11. 5. 1901-1. 6. 1908) био је српски глумац. Рођен је у породици градитеља пруга из Истре и мајке Францускиње. Отац му је радио у Малој Азији, Грчкој, Румунији, Србији, па због свог номадског живота није завршио школу. Био је самоук.

У својој 18. години играо је као аматер у Горњем Милановцу. Своју умјетничку дјелатност, почео је у Сарајевском позоришту, гдје добија да игра и веће улоге. Од 1925 — 1930. био је члан позоришта у Сплиту, Загребу, Новом Саду и Београдској опери. Од 1929 — 1939. је у Народном позоришту у Београду. У Новом Саду је снимио и свој први играни филм, улогом варалице Лајоша у филму „Грешница без граха“ (1930) режисера Косте Новаковића.

Са групом умјетника 1938. године, оснива у Београду Уметничко позориште, у коме је глумио и режирао. После II светског рата игра у Новом Саду и Ријеци, да би се вратио у Београд и постао стални члан Југословенског драмског позоришта гдје је остао од његовог оснивања (1948) па све до краја каријере - живота.

Гостовао је у свим већим позоришним кућама Београда и Југославије. Од 1949. године био је 10 година професор на Позоришној академији у Београду. Иако самоук, био је један од најобразованијих глумца своје генерације. Био је умјетник с даром за суптилне портрете ликова које је играо, са дубоким емоционалним и психолошким захтјевима. Глас му је био топао и помало мелодрамски. Није био „фахиста“, играо је шта је хтио и увијек је био маестралан. У својој 60 годишњој глумачкој каријери одиграо је према сопственој процјени преко 500 улога.

Значајне улоге су му : Меркаде (Оноре де Балзак), Сади (Дундо Мароје, Марин Држић), Хлестаков (Ревизор, Николај Гогољ), Аурел (Леда, Мирослав Крлежа), Дон Зане (Глорија, Ранко Маринковић), Смрдић (Родољупци, Јован Стерија Поповић), Глумац (На дну, Максим Горки), Волпоне (Бен Џонсон) и многе друге. Маестралном глумом улоге баруна Лембаха (У агонији, Мирослав Крлежа) обиљежио је 45 година умјетничког рада.

За свој умјетнички рад добио је низ награда и признања: 2 награде на Стеријином позорју у Новом Саду, Седмојулску награду СР Србије за животно дјело 1964. године и др.

Глумио је и на филму и телевизији. За улогу у филму „Дан четрнаести“ режисера Здравка Велимироивића, добио је награду на Пулском фестивалу 1960. године

Критичар је написао о његовој глуми „Букет најлепшег, пољског цвећа, бацам у цилиндар господина Старчића!"

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Извор: Из Википедије, слободне енциклопедије

16. август 1916. године - Изашла наредба Земаљске владе којом се издају упуте о школском реду и дисциплини у средњим школама. Поред осталих одредаба у овој наредби говор је о забрани ђачких удруживања, састанака, излета и слично, као и читање и примање забрањених листова, књига и брошура.

Извор: Хронологија догађаја из културне историје Сарајева од 1878-1941. године Вјекослава Хунски, Едита Радосављевић, Сарајево, 1969. година