Мис Аделина Паулина Ирби је рођена 18. децембра 1831. године у Енглеској, у имућној породици – дјед по оцу јој је био лорд, а отац адмирал и комадант енглеске флоте. Мајка јој је потицала из породице најугледнијих нотингемских банкара. Богатство и племенито поријекло су јој омогућили да похађа престижни Универзитет у Лондону.

Интелигентна, обдарена, упорна и радознала, она је студирала филозофију, а занимала ју је археологија, етнологија, историја и социологија. По завршетку студија, путовала је, са својом пријатељицом Георгином Мјур Макензи, по Европи, обишавши Њемачку, Аустрију, Чешку, Пољску и Мађарску. О овим путовањима објавиле су књигу путописа Кроз Карпате.  Године 1861. кренуле су на своје друго путовање и нашле се на Балкану, одушевљене нарочито српским народом у БиХ. Три године су обилазиле Бугарску, Босну, Србију, Албанију, Црну Гору, Грчку и Македонију. Написале су књигу Путовање по словенским земљама Турске у Европи, која је штампана у Лондону 1866. године.

Мис Ирби и Мис Макензи су свој пут по јужнословенским земљама завршиле у Босни. Настаниле су се у Сарајеву са намером да помогну народу: да га образују, просвјећују и уче. Оне су успјеле да од везира Топал Осман-паше добију ферман за отварање Женског завода у Сарајеву. Зграда Завода подигнута је 1869. године уз помоћ пруског конзула Ота Блауа, а средства су обезбиједили: Друштво за унапријеђење школовања хришћана у Босни и Херцеговини, Аделина Ирби и Георгија Макензи из својих личних средстава, затим Ото Блау и још неки његови пријатељи из Велике Британије. Завод су, у почетку, похађале кћери грађа Сарајева, без обзира на вјерску припадност, али убрзо се то промијенило. Завод је народу био представљен као центар за ширење протестантизма што је изазвало отпор и непријатељство према њему. Како би доказала да њен Завод није протестанстска школа, Аделина Ирби довела је из Београда учитељицу Сару Панић и богослова Симеона Чајкановића, родом из Сарајева, да буду учитељи. Новопостављени учитељи успјели су да својим осмишљеним радом и одговарајућим програмима учине да Завод стекне углед и поштовање. Сваке недјеље Сара Панић и Мис Ирби ишле би са ученицама на недјељну службу у Стару православну цркву. У Завод су примане сиромашне дјевојчице без родитеља, а осим образовања, ту су налазиле заштиту од многих недаћа, смјештај, храну, одјећу, обућу и књиге. Из овог Завода излазиле су прве школоване учитељице у српским школама широме Босне и Херцеговине.

У вријеме Херцеговачког устанка 1874. и 1875. године, а и касније, током српско-турских ратова, 1876-78, њене хуманитрне активности су биле достојне историјског памћења, прије свега у збрињавању избјегле сиротиње и дјеце. По избијању устанка, затворила је школу и вратила се у Енглеску, ради прикупљања средстава, хране, одјеће и новца за збрињавање избјеглог српског становништва. На територији од Сарајева до Далмације и Славоније је спасила животе преко 40.000 људи. Основала је фонд за помоћ избјеглом народу. Градила је домове за сирочад, насеља за смјештај бескућника, набављала лијекове за болесне и рањене, отварала школе. Сав свој иметак, знање и образовање посветила је и дала образовању и васпитању омладине у Босни и Херцеговини.

Мис Аделина Ирби се упокојила 15. септембра 1911. године, а широм Сарајева заставе су биле спуштене на пола копља, црна платна су висила са прозора и балкона, а цвијеће је слано из свих крајева Босне и региона. По сопственој жељи, мис Ирби је сахрањена на Кошевском гробљу у Сарајеву, гдје јој је 1914. године подигнут и споменик. Мис Ирби јe тестаментом, у енглеском конзулату, завјештала своју имовину, у вриједности од милион круна, српском културнм друштву Просвјета и Добротворној задрузи Српкиња у Сарајеву.

ИЗВОР: Даница Чоловић, Срђан Чоловић Племенита Мис Ирби, Србиње; Београд, 2004.

МИС ИРБИЈЕВА

Ступила си нама...Усред ноћи тавне

Мученика земљу, која нема зоре,

Привила си души, гдје планете горе,

О, велика жено Британије славне!

Преко наших поља, гдје купине стоје,

Неуморно, као сијач Богом дани,

Сијала си испод магла непрестани`

Све звијезде срца и љубави своје.

И свуда гдје паде твоје зрно чисто –

Плод обилан, златан сузом је

Заблист`о,

На славу и хвалу теби, наша мати!

И вијекова многих када конац буде,

Овдје на олтару ове српске груде,

Пред твојијем ликом

Кандило ће сјати.

                                    Алекса Шантић, 1911.

ИЗВОР: Дигитална библиотека Србије     

РЕКЛИ СУ О МИС ИРБИ

Мис Ирби је по природи била повучена и није залазила у друштво. Међутим, много је ценила рад мога мужа, што се види по томе што нас је често посећивала и интересовала се како радимо и како живимо. Исто тако и своје пријатеље Енглезе, који би је посетили при пролазу кроз Сарајево, доводили би нам у посету, да им покаже један наш (српски) дом и културни рад. Кад год би нас посетила, увек би ме матерински саветовала о много чему, а нарочито да се не одајем моди, јер то, вели, не води добру и напретку, пошто раскошан живот доноси дуг на врат, па би увек рекла: „Стоја, дуг је зао друг.“

Стоја Кашиковић

Име Аделине Ирби је овенчано славом и уважавањем које ниједна друга жена наша или странкиња, није стекла у овом делу света.

Иво Андрић

Сви животописци ове велике српске добротворке слажу се у томе да је она вољела српске народне обичаје и да није жалила материјалних жртава кад је требало да их одржавају њене питомице. Неки од тих обичаја били су јој, као далекој странкињи друге расе, свакако тешко схватљиви и она је настојала да има нађе смисао. Тако јој је упало у очи да се српско коло креће и напријед и натраг, али увијек с тенденцијом да иде напријед. Ту појаву она је протумачила овако: Српски народ тежи напретку, и гура напријед, али му је судбина таква да – док направи два корака напријед, он се увијек за један корак, на неки начин, оклизне натраг и тако непрестано.

Др Живко Њежић

Жеља да упозна наш народ, и осјећања самопрегора и пожртвовања, довели су ову племениту кћи енглеског народа у наше крајеве, онда у великом делу Европе, мало познате крајеве. Када је упознала мучну али славну прошлост нашег народа и његове духовне и моралне вриједности, видјела и осјетила његове патње и страдања, завољела га је истинском љубављу толико да му је ондје гдје је сматрала да је најпотребније, жртвовала своје имање и посветила цијели живот. Близу педесет година идеално узорног живота ове јеванђелским духом задахнуте и хришћанском љубављу и хуманим осјећањима прожете племеите жене, испуњена су непрестаним, с великим жртвама скопчаним, хуманим и културно-просвјетним дјеловањем у нашем народу.

Васиљ Грђић