У Сарајеву 20. децембра 1901. године – датира прва писмено формулисана иницијатива у облику молбе за Земаљску владу за оснивање „Друштва за помагање Срба ђака из Босне и Херцеговине, који се уче у средњим или високијем школама Босне и Херцеговине и Аустро-Угарске монархије.“

Молбу је потписало 29 српских интелектуалаца: Владислав Скарић, Димитрије Марковић, Душан Васиљевић, Ђока Цвијић, Шћепан Грђић, Перо Ивановић, Ристо Божић, Цвјетко Радовић, Никола Човић, Коста Крсмановић, Ђорђо Васиљевић, Љубомир Мирковић, Ристо Јеремић, Танасије Дакић, Милан Ђуковић, Стеван Жакула, Богољуб Петрановић, Сава Вукановић, Лука Калаба, Димитрије Николић, Антоније Вуковић, Ђорђе Ђокић, Дамјан Грбић, Владислав Ђурић, Милан Ј. Максимовић, Јован Васић, Димитрије Петровић, Никола Опалић и Симо Мирковић. Уз молбу је приложен и Штатут који је одобрен тек 22. јуна 1902. године. Прва скупштина друштва „Просвјета“ одржана је 18. августа 1902. године у сали Српског пјевачког друштва „Слога“ у Сарајеву. Тада је изабран први Главни одбор, на чијем је челу био Ристо Хаџи-Дамјановић све до 1902/03. године. Предсједници „Просвјете“ до Првог свјетског рата били су: Ристо Јеремић (1903/04), др Ђорђо Васиљевић (1904/05. и 1905/06), Шћепан Грђић (1906/07. и 1907/08), др Милан Сршкић (1910/11. и 1911/12), др Коста Крсмановић (1910/11. и 1911/12) и Симо Мирковић (1912−1914).

Основни задаци према правилима Просвјете (1909, 1921, 1932) били су:

• пружање материјалне помоћи Србима-ђацима из Босне и Херцеговине, који уче на средњим, занатлијским и високим школама;
• оснивање и потпомагање вечерњих школа за шегрте и женских стручних школа;
• ширење просјете у народу оснивањем књижница, поучнм књигама, листовима, популарним предавањима;
• ширење хигијене у народу, оснивањем друштва за чување народног здравља, оснивањем гимнастичких, антиалкохоличарских друштава;
• оснивање српских земљорадничких задруга и српских земљорадничких друштава;
• пружање материјалне помоћи младићима Србима из Босне и Херцеговине, који се одају ваљаним трговинама, занатима или хоће да се усаврше у истим;
• организовати државне течајеве за неписмене;
• издавати свој лист, свој библиотеку;
• штампати и прештампавати поучне и забавне књиге за широке слојеве народа;
• организовати сталне и покретне књижнице по селима и варошима;
• основати и помагати оснивање приватних школа и курсева за шегрте, земљораднике, соколе, побратиме, домаћице и томе слично;
• организовати јавна предавања;
• оснивати и помагати оснивање народних универзитета;
• потпомагати сиромашне ђаке држављане Краљевине у средњим и великим школама.

Главни одбор „Просвјете“ формирао је секције за организацију; финансирање и буџет; народно просвјећивање; ђачке домове, стипендије и помоћи; друштвена имања; фонд за осигурање стипендије и мираза и дисциплинско вијеће.

Рад "Просвјете" одвијао се под будним оком власти, али Друштво је захваљујући вјештом вођењу и тактизирању успијевало да избјегне озбиљније сукобе са окупационом управом. Међутим, 1913. године, за вријеме Балканских ратова, рад "Просвјете" је суспендован, а за вријеме Првог свјетског рата, 31. јануара 1915, наредбом владе, Друштво је распуштено, а сва имовина конфискована. У исто вријеме распуштена су сва српска друштва, удружења и организације. Најистакнутији активисти "Просвјете" оптужени су за велеиздају, а тројици њих: предсједнику Сими Мирковићу, главном секретару Васиљу Грдићу и секретару и уреднику листа "Просвјета" др Владимиру Ћоровићу суђено је на чувеном велеиздајничком процесу 1916. године у Бањој Луци. Наредбом владе укинуто је и 120 српских основних школа, а једном броју од 198 учитеља забрањен је рад у државним основним школама.
Рад "Просвјете" обновљен је 10. новембра 1918. године када се састао главни одбор (изабран 1913) и преузео преосталу имовину, па се кренуло испочетка.
Други пут рад "Просвјете" забрањен је 1941. године успоставом усташке власти у БиХ. Сва имовина Друштва је отета, активисти и чланство растјерани, а у условима страховитих покоља и геноцида, на неко дјеловање за добро српског народа није се могло ни помишњати.
Послије ослобођења 1945. године, "Просвјета" је дала изузетан допринос обнови и извлачењу народа из опште заосталости. Међутим, "у друштву уопште, па и у области народног просвјећивања, створени су такви односи да је скоро свака практична дјелатност са националним садржајем била онемогућена и често стављана под сумњу партијских и државних органа", наводи др Божидар Маџар. У тим условима, 26. марта 1949. године "Просвјета" је обуставила рад, а сву своју имовину предала новооснованом Савезу културно-просвјетних друштава. Практично, то је значило гушење једног друштва које је у историји српског народа имало изузетно значајну улогу и дало огроман допринос његовом културном, просвјетном и општем напретку. До обнове  "Просвјете" дошло је 28. јуна 1990. године, када је усвојен нови статут којим су уређени организација, програмски циљеви, задаци и садржај дјелатности Друштва. Међу основним циљевима и задацима, истичу се: проучавање историје и живота Срба; проучавање и његовање српске културне баштине; организовање и подстицање научног, умјетничког и књижевног рада; издавање публикација; ширење и популарисање књиге; чување језичког идентитета српског народа заснованог на вуковској традицији; његовање успомена из прошлости Срба давањем иницијатива и помагањем у оснивању музеја, подизању споменика и давању назива градовима, насељима, улицама, трговима, и установама; очувању ћириличног писма; оснивању културно-умјетничких друштава; сарадња са институцијама Српске православне цркве итд. Данас на просторима свих српских земаља  постоји и успјешно ради велики број одбора Друштва.

Обновљена је 1990. године на Видовдан, у сали Народне и универзитетске бибилиотеке у сарајевској Вијећници од стране групе интелектуалаца предвођених академиком Војиславом Максимовићем. Без обзира на ратне услове који су владали у овом периоду, друштво је, захваљујући ентузијазму функционисало, тако што председник и главни одбор настављају рад у Фочи уз одборе на територији Републике Српске, као и у Тузли и Зеници. Оснивачка Скупштина СПКД "Просвјете" - Сарајево одржана је у току ратне 1993. године и од тада делује самостално у односу на друштво у Републици Српској. Данас дјелују двије „Просвјете“, једна у Сарајеву, и друга са сједиштем у Источном Сарајеву са одборима широм Републике Српске.

ХИМНА ДРУШТВА ПРОСВЈЕТЕ

Подигнимо зубље свете -
Нек озаре свод Балкана,
Нек пламења златна лете
Од Тимока до Јадрана!

Свуда гдје се магла своди
Нек свјетиљке живо горе!
Сјај Просвјете нек нас води
Милом часу српске зоре!

Омладино, прени, лети, -
У те гледа народ цио;
Ти му славе ловор сплети,
Он ти вјечни помен био!

Подигнимо зубље свете -
Нек озаре свод Балкана,
Нек пламења златна лете
Од Тимока до Јадрана!

                                    Алекса Шантић, 1912.

Зграда Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“