У уводној биљешци за збирку Одбачене пјесме Дара Секулић говори о томе како је ове пјесме изостављала из поетских дјела насталих и објављених послије 2007. године. За њу су то биле (привремено) „одбачене“, али не и „бачене“ пјесме. Да их је којим случајем бацила, уништила, њен опус остао би окрњен и оштећен, свеједно што је и без ових позних прилога већ био изузетно богат, са многим примјерима врхунске, животом овјерене поезије. (О чему сам раније писао у више наврата.)
Ове Дарине пјесме још једном потврђују њен ранг најистакнутије живе српске пјесникиње. Могли бисмо јој придружити још само Мирјану Стефановић и Радмилу Лазић, а остале респектабилне пјесникиње припадају млађим генерацијама. А поезија Даре Секулић није, разумије се, тек „женска“, иако је судбина жене, дјевојке и мајке, била итекако у њеном видном пољу. Дарина поезија је универзално људска, антрополошки и егзистенцијално освијешћена, са болним траговима трагичне историје у којој се живот наше пјесникиње одвија већ деведесет година. Она је интензивно живјела и говорила о свему што је провоцирало њену реакцију, њену лирски истанчану али и мисаоно продубљену ријеч, као свједочанство личног доживљаја и искуства у сјенци општег, народног страдања. Дара је испила многу горку чашу са наметнуте историјске трпезе, и рекла многу тешку ријеч о испразности и бесмислу живљења у насилном и безбожном свијету који је изгубио своје хумано лице. Али она у исти мах, као протутежу неутјешној судбини, у стилу свог знаног трпког витализма, слави љепоту сунчаних часова у природи, магију љубави и пријатељства, божанске дарове и благодати. У пјесми „Ходај, иди“ читамо: „Не изостави ни један дан, / ходај, макар сјекире падале; / откуд знаш шта из неба може пасти, / па ти се жалосној посрећити.“
Збирка Одбачене пјесме крцата је упечатљивим стиховима који употпуњују и комплетирају умјетнички профил Даре Секулић. Чине нам га још изразитијим и људски ближим. Збирку свесрдно препоручујем сваком љубитељу поезије.
Стеван Тонтић
