Рукопис, обимом кратког, романа Откуд памет оном ко је нема ставља пред његовог нултог тумача, а ту улогу имају рецензенти, прије свега питање куда иде савремени роман. Тумачење да сви текстови који посједују елементе модерности вишег реда, на коју није навикнута читалачка или стручна публика, припадају постмодернистичкој књижевној традицији у заснивању не може задовољити потребу за тумачењем дјела чија структура превазилази ове границе.
У данашњем је времену веома похвално и афирмативно један роман назвати модерним, али ако бисмо то учинили са текстом који стоји пред нама, начинили би велику грешку, ако не и сагрешење. Кнежевићев роман није модеран, још мање је постмодеран. Он је несвакидашњи по начину структурирања и форми исказа, али је у својој бити дубоко традиционалан.
Кнежевић заправо користи све елементе традиционалне приповједачке форме, не само оне која се препознаје у српској књижевности, него и елементе који су саставни дио класика свјетске литерарне баштине и са њима вјешто оперише и уклапа их у сопствени књижевни текст. Фусноте, које у научном тексту служе упућивању и ближем представљању исказа из главног текста, код Кнежевића имају исту функцију. Ова мјешавина функционалних стилове јесте битна одлика постмодернизма, али је позната још од раније. Фусноте које дописује кћерка главног јунака њу заправо декларишу као Савин алтерего, његову неиспољену страну, оно што никада није постао, јер му се није дало и јер му нису дозволили. Фусноте садрже читаве кратке новеле наизглед неповезане са главном радњом, али само наизглед.
Смјештањм радње у Сарајево касних шездесетих и надаље Кнежевић досликава добро нам знани хронотоп социјалистичке аркадије и братствојединственичког раја. Он тај хронотоп, као и све друго у овом роману иронизује. Његов јунак, а требаће му за то времена, у том рају не проналази новог себе, а губи оног којег је са собом понио, баш као што ће се десити и његовој кћерки када се нежељено или баш и не врати у родни град, онакав какав је данас и види да за њу ту мјеста нема и да је и сама протјерана из тог раја, као што је и сам аутор у годинама које својим романом тако суптилно, намјерно прескаче или заобилази.
Љубавна прича, неостварена и животна прича, остварена, да би показала сву трагику Савине судбине, своје ће антиподско остварење добити у сексуалној реализацији Савине кћерке, као завршна сцена фарсе о животу у граду у којем су дошљаци увијек добродошли и у коме су они који су у њему рођени увијек на граници да из њега буду протјерани, заувијек и дефинитивно, како Вања закључује у посљедњем поглављу. Сарајево је трећи јунак Кнежевићевог романа, град који левантски меланхолично квари и вари своје становнике. Нимало случајно све што се догађа у граду уништава оно што се десило било гдје изван њега, све је засновано на лажи и мимикрији, са којом се Саво, какав јесте није умио изнијети, а његова доучена кћерка, рођена у том граду, али дошколована великим свијетом итекако носи и побјеђује у тој борби.
Роман Откуд памет оном ко је нема посједује све елементе веома доброг књижевног остварења и за великом пажњом очекујем његово појављивање у штампи.
Проф. др Бранко Брђанин Бајовић
