Рукопис Павла Калуђерчића, под насловом „Сјећања на људе и догађаје“, у суштини је хроника једне сара­јевске породице, коју је основао Стево Калуђерчић, просвјетни, културни и политички радник с краја 19. и почетка 20. вијека. Он је дошао у Босну јула 1883. године, када је добио посао учитеља у основној школи у Сара­јеву. Био је члан већине оновре­мених просвјетних, хуманих и културних друштава. Памтимо га и као једног од учитеља заслужних за покретање популарног књи­жевног листа Босанска вила (Сарајево, 1885).

Временски оквир унутар кога су смјештени ликови и дога­ђаји о којима пише Павле Калуђерчић обухвата период аустро­угарске владавине, као и оба свјетска рата. Истовремено, аутор се осврће и на догађаје из минулог гра­ђан­ског рата у Босни и Херцеговини (1992-1995), коментаришући повремено и савре­ме­на поли­тичка и културна збивања.

Иако је тежиште на ликовима и догађајима из пишчеве по­родице, овај рукопис описује и страдања српског народа од краја 19. вијека, па све до поменутог грађанског рата. Стога се слободно може рећи да је рукопис Павла Калуђерчића потен­цијално још једна књига о Сарајеву, у којој су начета ратна збивања из не тако давних деведесетих година 20. вијека.

„Рукопис „Сјећање на људе и догађаје“ сага је о породици Калу­ђерчић, која је прати један вијек, и таман толико преко тога да својим садржајем загребе и ивице деветнаестог, али и двадесет и првог стољећа. Аутор рукописа је Павле Калуђерчић, посљедњи Мохиканац у Сарајеву којег више нема, „посљедњи потомак славног борца" како је свог знаменитог јунака именовао насловом своје приповијетке Бранко Ћопић. Просторно је рукопис у највећој мјери везан за Сарајево у које се 1883. године досељава ауторов дјед Стево Калуђерчић. Стево је Србин из оне генерације културних посленика који су Шехер начинили градом.

Мада својим насловом рукопис упућује да се у ње­говом фокусу налазе људи и догађаји свакоме је јасно на прво читање да је централна тема град Сарајево, оно Сарајево, ово Сарајево, свако Сарајево па и оно кога више нема. Калуђерчић припада једној повлашћеној генерацији која је бар један дио свог живота могла у њему и да ужива, свјесно подсјећајући на мучна вре­мена ратних страдања и постратних патњи. Аутор нам у свом тексту иманентно показује како је град растао и како је опадао.“ (из рецензије проф. др Саше Кнежевића)