У издању Матичне библиотеке објављена је нова збирка поезије Теодоре Ковач „Вјежбе дисања“. Сигурно мјесто у којем се исцјељује, дише пуним плућима, мјесто у коме се слави све дато на дар је поезија у којој Теодора Ковач налази своје уточиште. Из  дослуха двају свјетова, умјетничког и стварног, пјесникиња је исткала пут за посвећеног читаоца који би самостално желио да проникне у сопствена стања душе и свијет минулог и прошлог. Поезија за Теодору Ковач представља, поред уточишта и заклона, и „нуморну плетисанку“ која нас наводи да се загледамо у везове сопствене душе, али и да макар покушамо расплести понеку нит коју нам је наметнуо свијет у којем егзистирамо. Вјежбе дисања вриједан су прилог тези о љековитим својствима поезије, о њеној снази у трансформацији душе, о дубокој вјери у снагу ријечи и, ништа мање, одговору на оно чувено питање – чему поезија у оскудна времена.

Исповијест

Данас, тишином рађа се прошлост,

Туђа, далека, помало сива.

Тек једна пјесма тражиће опрост

Јер тихој сјети, крвљу је крива.

И твоје сутра постаће јуче

Кад ти се осм'јех кô ехо врати,

Гасиће немир плашљиве луче

Да туђих дана залазак прати.

А када вријеме ово прохуји

Б'јелом лобањом минулих дана,

Само ће немир јоште да зуји,

Пролазном в'јеку бесциљна храна,

У дану свелом, вапаји голи

То пјесма моја опроштај моли.