Скарић, Саво - Зембиљ (Сарајево, 1878. - Сарајево, 1909.) - Сатиричар и хумориста
Саво Скарић је рођен у Сарајеву на Савиндан, 27. јануара 1878., у једној од најстаријих српских породица. Саво Скарић је потомак у шестом кољену кнеза Пејовића (чије име није запамћено) из села Лазарића код Гацка. Присиљен да бјежи испред турског зулума, он се склонио у Сарајево гдје се његов син, а Савин шукундјед Ристо најми код јањичарских ага Скара, по којима је и прозван Ристо Скарин или Ристо Скаро. На његовом гробном камену записано је да се „Христо Скаро Пејовић преставио године 1797“. Отуда се презиме Пејовић изгубило, а остало Скаро, односно посрбљено Скарић.
Саво Скарић је у Сарајеву завршио основну школу и шест разреда гимназије. Није спадао у ред одличних ђака, али су његове задаће из српског језика биле запажене још тада. Са својим друговима Васом Варагићем и Ристом Јовановићем он је обилазио чаршију, задржавао се код ћепенака, слушао говор старог Сарајева. Тај говор, за који је имао осјетљиво ухо, он је преносио у школу и у своје друштво, на њему градио своје шале и духовитости по којима је био већ тада познат. Када је на почетку аутономне борбе у Сарајевској гимназији створено прво тајно политичко-књижевно удружење, међу његовим члановима- који ће касније у нашем политичком и културном животу одиграти истакнуте улоге, видимо и Саву Скарића. Он је радио и у илегалном листу Удружења („Српска свијест“, 1896.) који је једно вријеме умножаван на циклостилу у кући Савиног ујака Видака Авакумовића на углу Јелића - Ферхадије улице, док су састанци одржавани и у кући Савиних родитеља у Деспићевој улици. Судјеловао је у свим омладинским акцијама и у такозваном ситном раду за народ као, на примјер, у скупљању народних пјесама, итд. У Загребу, гдје је студирао фармацију, он је активно судјеловао у студентском раду и покретима. Његов хумор, нарочито његов сарајевски говор и познавање босанских обичаја учинили су га вољеним чланом друшта. Почевши озбиљно побољевати, 1904. године вратио се у Сарајево, гдје га је болест убрзо приковала за постељу, из које се више није дигао. Иако тешко болестан, у августу 1906. године први пут се јавио у сарајевском листу Српска ријеч сатирично, репортажом („Политички зерзеват“), с потписом „Џумбушчија“, и од тада је Српска ријеч, пуне три године, од 1906. до 1909., редовно доносила његове сатиричне „зембиље“, у којима је сатирички приказивао друштвено-политичку проблематику аустроугарског режима у БиХ. Као сатиричар имао врло развијен слух за политичку и друштвену актуелност одређених догађаја, које је коментарисао с много духа, сликајући атмосферу политичког живота у БиХ, окупаторску и домаћу, режиму лојалну штампу, цензуру, школско питање, менталитет појединих слојева и политиканство појединих кругова, међунационалне односе, сукобе страних интереса око БиХ, итд. Језик његових сатирично-хумористичких фељтона, лексички изванредно богат и свјеж, пун локалне боје, иронично-хумористичких каламбура, нијанси и алузија, показује писца живе, искричаве маштовитости и истовремено трезвеног посматрача дубоко саживљеног са својом средином и шаренилом њеног свакодневног живота.
Сав гњев, сву срџбу, сву дуго гомилану и пригушивану мржњу једног потлаченог народа Скарић је излио у својим фељтонима чија је сатира усмјерена у два основна правца: против окупатора и, како би ми данас рекли, његових слуга, и против домаћих друштвених зала. У њима, он је свијет правилно подијелио на двоје: на уљезе, на окупаторе, уз које је сврстао и домаће „мехкише“, „фрдектере“ и „подрепаше“ и на родољубе који се ма на који начин боре против њих. Против империјалистичког и грабежљивог куфера који је у Босну донио окупацију, лаж, моду, насиље, неправду, он је истурио зембиљ. Појмове куфера и „куферашћине“ он је овако објаснио:
„Куфераш је сваки онај, који је дошао с куфером у Босну, живи од овог народа, а жели му нешто друго, него што народ сам себи жели. Овај човјек, опет, који у идеалима овога народа налази и своје идеале, није куфераш нити може бити, па ма он био чак из Чина и Мачина...“
А Зембиљ у коме се „...из чаршије носио зерзеват, шећер, кахва, лојане свијеће, трбуси за мачка итд.“ нн је уздигао до симбола; његов зембиљ је израз родољубља, поштеног и радиног домаћег живота, патријархалности, правде, слоге народа Босне и Херцеговине. Али, не мање оштар, он је био и против домаћег опортунизма, против неборбености, против прилагођавања и глупог опонашања окупаторовог душтвеног живота, против искоришћавања човјека од човјека.
У његовим фељтонима, писаним присно, готово фамилијарно, без умјетничких претензија и литераризирања, сарајевска публика се лако и непосредно препознавала, у њиховом стварању је заправо и сама учествовала. „Шамлију испред куће, у авлији, гдје се у предвечерје окупљало на еглен, интиму старинског друштвеног живота по комшилуку, гдје се кахвендисало, трачало, кикотало, шегачило, гдје су се информације размјењивале инфантилно, без интереса и задњих мисли, природни амбијент живота који је зрачио интензивним унутрашњим сјајем људске душевности и солидарности, озареношћу духа у сућути с другим“ - пренио је на странице штампе, увео у јавни живот, претворио у спектакл. Обичне, просте људе, политички несвјесне, сељаке, занатлије, домаћице, претварао је у политичке манифестанте: у болници, гдје је лежао, долазили су му као политички збор, да кажу своју и чују туђу, да размијене информацију, да његовом „зембиљу“ додају и штогод своје, а домаћице, којима то није приличило, слале су му пите, урмашице, баклаве, кадаифе, гурабије...Као гуслар, имао је своју публику, као вођа политичке странке - имао свој дебатни клуб, као народна пјесма - његов „зембиљ“ је ишао од уста до уста. Уздрмавао је равнодушне, политички летаргичне, повлачио у наорду јасну линију, био вододелница. Засмијавао је, али и политички просвјећивао: духовитим афоризмом, каламбуром, сликом, алузијом, анегдотом, фантазијом - отварао је очи, политички описмењавао у очигледној настави свакодневног живота.
Најкраћи фељтон који је написао:
„Драги читаоци!
Опростите, али вам за сад нисмо у стању писати шале ни сатире, јер нас наша посестрима боља сатире, а ово сатирање није ни најмање шаљиво. Ако буде нафаке, видјећемо се још који пут; а ако не буде, халалите читаоци. Ваш Зембиљ“
Умро је 8. септембра 1909. године.
Библиографија- Зембиљ. Шала и маскара, I и II књ., Сар. 1908; Зембиљ. Шала и маскара, III књ., Сар. 1936; Изабрана дјела, приредио, с предговором,, Д. Ђуричковић, Сар. 1982.
ИЗВОР: Марко Марковић Саво Скарић - Зембиљ, Сарајево,1948.
Дејан Ђуричковић Српски писци Босне и Херцеговине, Источно Сарајево, 2013.
Саво Скарић Изабрана дјела, Сарајево, 1982.
