Беговић Симо (Дробњићи, Рогатица, 10. 6. 1872 - Сарајево, 19. 9. 1952)

Основно образовање стекао у Рогатици, а пет разреда гимназије завршио у Сарајеву и прешао у Србију с намјером да се упише у српску Војну академију. Та му се жеља није остварила па се уписао у богословију као питомац српске државе. Још у вријеме школовања активирао се у јавно-политичком животу. Сарађујући у Словенском југу пребацује пропагандни материјал у крајеве под турском и аустријском влашћу. Завршивши богословију, рукоположен је 1899. године за ђакона свештеника у Сарајеву од митрополита Николаја Мандића и постављен на парохију Рујница код Цазина. Био је парох у Факовићима и Сокоцу. Ту се уз друге српске свештенике уздигао до правог народног борца. Служио је и у другим мјестима Босне, а највише на Палама. Одликован је 1923. године црвеним појасом. Парохију Пале у вријеме његовог администрирања, сачињавало је 1924. године седам села са 2.856 православних душа. Чинодејства су обављања у храму Успенија пресвете Богородице. За вријеме анексиозне кризе аустријске власти уклањају га, као неподобна, из граничних крајева. Од 1910. године када је положио заклетву пред капетаном Костом Тодоровићем, у Лозници, постао је повјереник „Народне одбране“. Од тада је израдио читав низ обавјештајних канала у источној Босни. Пронашао је, заклео и организовао бројни кадар, одане присталице „Народне одбране“ и тиме је знатно ојачао и оспособио за обрачун с Аустријом. Због такве активности (и чињенице дда је „Народна одбрана“ представљала највећу опасност по аустријску окупацију Босне), аустријске власти су га ухапсиле (са још 156 Срба родољуба) и на Велеиздајничком процесу (1915/16) у Бањалуци, осудиле на смрт, третирајући га као једног од највећих криваца у том велеиздајничком аустријском процесу. Пресуду на смрт од аустријког суда примио је достојанствено. Казна му је на основу интеренције шпанског краља Алфонса и Ватикана, као и свим осуђеним на смрт, преиначена у доживотну тамницу. Све вријеме Првог свјетског рата робијао је по разним аустроугарским казаматима и у њима дочекао крај рата. Послије рата наставио је своје родољубиве активности, а посебно се истицао у раду соколског друштва у Палама. Био је предсједник Одбора за подизање споменика погинулим 1914. године на Палама. У Другом свјетском рату са цијелом породицом ставио се у службу НОБ-а, у којој му је двоје дјеце (син и кћерка) погинуло као борци.  О свом хапшењу и прогонству, пошто је ослобођен логора у Цапрагум у свом извјештају пише: „Прије мога прогона служио сам ако стални парох на парохији паљанској у Палама до 11. августа 1941. године када сам отпраћен под стражом заједно са супругом у мјесто Цапраг у концентрациони логор. Док сам био на Палама, био сам почетком маја исте године кратко вријеме у сарајевском затвору са неким својим парохијанима. Када сам пуштан имао сам кућни затвор. Нисам смио ићи у парохију, осим са нарочитом дозволом и то само на погреб. Сина су ми одвели некуда у мјесецу јуну и до данас не знам за њега. Стар је био 33. године. За мога времена хрватске усташе, пошто је из Пала отишла њемачка војска, дошли су у пале и прво им је било да развале у цркеној порти гробницу у којој је лежало 72 Србина који су убијени у октобру мјесецу 1914. године од аустроугарске војске, односно тзв. шуцкора. Споменик, који је коштао 125.000 динара, тада је уништен. Шта се радило по осталим селима моје парохије, не знам тачно, јер нисам био на слободи. Само сам дознао да ми је неколико домаћина убијено у селима Тајно и Космају и неколико домаћинских кућа запаљено. Док сам још био на парохију у Палама, отјерано је некуда око 40 Срба, који се више никада нису вратили. Пошто сам 16. августа 1941. године пребачен у Србију и, пошто ме је пречасни црквени суд Жичке епархије, а по препоруци Светог Архијерејског Синода својим рјешењем послао у Пожегу, гдје сам остао до 1. новембра 1914. године када сам се упутио у Босну да погледам шта се тамо ради. У Босни сам пробавио међу босанским четницима три мјесеца. За вријеме мога боровка у Босни састао сам се са мојим парохијанима из Пала, који су избјегли у крајеве тада ослобођене, тј. источно од Романије и, који су ми причали да је три четвртине кућа у мојој парохији попаљено од стране хрватских усташа и, да је преко 100 домаћина убијено, а међу њима много жена и дјеце. Црква паљанска је изнутра порушена, тј. олтар, иконе, часна трпеза и кандила, ацрквене књиге и одјејанија уништени. Мој намјештају парохијском стану је опљачкан. Коње и краве су продали на лицитацији. Међу осталим убили су ми и брата, старца од 66 година. Пошто сам се повратио у Пожегу 1. фебруара 1942. године, шта је даље све тамо урађено ја не знам. Чуо сам да је парохија сва уништена.“ (Ранко Билинац Црква Светог Саве у Блажују, Добрун, 2022)

По завршетку рата (1945) биран је за посланика Уставотворне скупштине. Послије рата преузео је парохију у Блажују, гдје и умро 19. септембра 1952. године и сахрањен је на кошевском гробљу. У послијератном периоду борио се за мјесто СПЦ у новонасталим друштвеним приликама, те је један од иницијатора за оснивање Удружења српско-православног свештенства у Босни и Херцеговини.

ИЗВОР: Јован С. Радојичић Биографије Срби западно од Дунава и Дрине: А-З, I, Нови Сад, 2009.

Предраг Пузовић Српска православна еперхија дабро-босанска, Фоча, 2004.

Одликовани Паљани у Првом свјетском рату испред споменика. Четврти с лијева на десно је свештеник Симо Беговић

Извор: https://www.palelive.com/putnice-stani-i-pokloni-se-prahu-onih-koji-bez-jauka-zrtvovase-svoje-zivote/

Поп Симо у анегдотама

Поп Симо Беговић био је свештеник паљанске парохије између два свјетска рата. По својој оригиналности у свом раду и животу остао је запажен по бројним анегдотама, од којих смо само неке издвојили.

Старији син пола Симе Влајко, као комуниста пријавио се за одлазак за Шпанију, да брани Републику. Влајко је био рођени Паљанин, зато је државна служба Краљевине Југославије извијестила Паљанске власти да је њихов млади комуниста, студент, одмаглио у грађански рат Шпаније. Жандармеријска станица, која је тада била на Каловитим Брдима, а називали су је Жандарија, позва поа Сима да му стави до знања да се његов Влајко бестрагао. Командир Жандерије са пуно такта и обазривости, јер није баш лако доћи у сукоб са представником Бога и на крају му каже. ²Оче, твоја породица постаде сувише црвена, шта да радимо?² А поп ће одговорити: ²Боље да је и црвено, него да је црна.²

Укрцао се поп Симо у путнички воз у Сарајево, који води за пале и даље према Вишеграду. Уђе у купеј, када тамо часне сестре које су се упутиле за Пале. Нема друге него сједне колос од човјека поред њих и заузе два мјеста. Када је воз дошао до станице Довлићи, приликом трзаја воза при кретању, одвојило се неколико вагона од предњег дијела, у којем су била свештена лица са Пала. Вагони почињу полако да клизе натраг, према Сарајеву, низ страну. Часне сестре се успаничиле и почну се молити за спас. Поп Симо припрема се да искочи из неконтролисаних вагона. Види то једна од сестара: ²Какво сте ви то свештено лице које се не моли за спас у неприликама, већ ту нешто смјерате.² Симо одговара: ²Ама, какве молбе и ништарије, треба спасавати главу искачући из вагона!² Неко од жељезничара је ипак успио да кочницама на вагонима заустави полудјели дио композиције у није дошло до трагедије. Кад видје то поп Симо, сада он поче прекоријевати ²Слабе сте ви хришћанке, Бог помаже ономе који предузима нешто у опасности, а ви ништа нисте чиниле већ се укупиле ко мумије.²

ИЗВОР: Мојсиje Ђерковић Пале и Паљани, Пале, 1999.