26. септембар 1879. године - отворена је Српска гимназија у Сарајеву. За директора постављен је Светозар Поповић, родом из Срема, који је, и поред неких неприлика, остао на том положају до јуна 1883. године.
У Гимназији повремено су радили: Бранко-Хранислав Михајловић, Мита Живковић, Мита Вујковић, Саво Косановић, Петар Максимовић, Петар Ђенић, Светозар Арсенијевић, Никола Тајшановић, Милорад Јаковљевић, Ђорђе Крајновић и Ђорђе Петровић. Плате наставника биле су између 1.200 до 1.500 форинти годишње. Школске књиге набављане су из Новог Сада, Панчева и Сомбора. Распуст је трајао два мјесеца, а на крају школске године одржавану су свечани испити и дијељене награде одличним и врло добрим ученицима. Чланови школског одбора чинили су патронат гимназије, који је преузео све обавезе школе и за њен рад био одговоран пред властима. Српска гимназија у Сарајеву била је четверогодишња школа са истим градивом и наставним уређењем као у српским гимназијама у Аустроугарској. Од обавезних предмета учили су се прије свега класични језици, грчки и латински, а осим тога и њемачки, старословенски и српски језик. Остали предмети били су: вјеронаука, земљопис и повјесница, математика, природопис, природословље, краснопис, цртање и црквено појање. Српска гимназија у Сарајеву у школској 1880/81 години имала је 46 ђака, од тога 25 у првом разреду, 9 у другом, 7 у трећем и 5 у четвртом разреду. По малом броју ђака у старијим разредима може се закључити да су из Реалке примани у више разреде само они ђаци који су успјели положити диференцијални испит.
Списак ђака Српске гимназије у Сарајеву школске 1880/81 године објавио је Мирко Максимовић према биљежници свог оца Петра Максимовића.
Први разред: Никола Братић, Ристо Божић, Алекса Гачаница, Димшо Деспотовић, Никола Делић, Свето Живковић, Коста Костић, Јово Кашиковић, Ристо Кучковић, Милан Кршић, Андрија Лекић, Тодор Мијић, Ристо Милановић, Симо Радуловић, Данило Пријовић, Ристо Радић, Ђорђе Стајић, Владо Скарић, Глиша Тасовац, Јово Трифковић, Сава Чабић, Симо Ларкић, Ђорђе Ћуковић, Јово Ђокић и Владо Бесаровић.
Други разред: Ђорђе Васиљевић, Илија Гучевац, Ристо Кебељић, Ђура Нинковић, Димшо Николић, Перо Чупић, Перо Шеховац, Јово Ђокић и Дамијан Ђокић.
Трећи резред: Јевто Камзић, Никола Петровић, Васа Савић, Никола Човић, Никола Шеховац, Јевтан Кебељић и Владо Ђурић.
Четврти разред: Ристо Аџовић, Лазо Дукић, Никола Кашиковић, Јово Памучина и Саво Томић.
Занимљиво је да се код ђака оцјењивало не само владање и успјех, већ и пажња и труд. За пажњу су биле четири оцјене: оштро, доста, неједнако и расијано; за труд су биле четири оцјене: неуморно, задоста, како кад и слабо; за владање пет оцјена: примјерно, похвално, по законима, не сасвим по законима и не по законима; за успјех шест оцјена: одлично, врло добро, добро, задовољава, не задовољава и рђаво.
Власт је попријеко гледала на Српску гимназију и њен рад контролисала преко свог просвјетног референта, а од патроната тражила често објашњење о свему што се тицало школе, професора и ђака. Приликом ангажовања наставног особља, које је већином долазило из Војводине, школски одбор је наилазио на многе неприлике, јер је Земаљска влада за неке професоре ускраћивала потврду, а за друге изналазила разлоге за сумњичење и прогоне. Поред тешкоћа које су долазиле од окупационе власти, Српска гимназија борила се и с материјалним недаћама. Уз велике жртве грађана она се одржала четири године захваљујући заузимању не само чланова патроната (Ристо Бесаровић, Јефтан Десић и Ристо Хаџидамјановић) већ и посебног одбора који је образован ради прикупљања прилога (Саво Косановић, Петро Петровић Петракија, Јаков Трифковић и Ристо Ћуковић). Одржавање једне савремене уређене школе, каква је Српска гимназија несумњиво била, изискивало је знатне трошкове, за чије подмирење нису били обезбјеђени потребни фондови. Аустриске власти нису дозвољавале да српске школе добивају ма какву помоћ са стране. Познат је случај да није дала да се фонд Христифора Тузлића који је у своје вријеме (1862. године) завјештао 25.000 форинти за издржавање српске гимназије у овим земљама преда Српској општини у Сарајеву.
С прољећа 1883. године материјално стање Гимназије дало је повода општинској управи да на сједници 20. априла поведе о томе ријеч. Покушали су обезбједити фонд који би омогућио њено издржавање. Митрополит Саво Косановић позива имућније грађане, посебно трговце, да за образовање фонда дају прилоге, дајући и сам 1000 форинти. Косановићев апел није наишао на такав одзив да се Гимназија могла одржати. Појединци су из личних разлога давали своју дјецу у државну гимназију, а тим и ускраћивати обећане доприносе за Српску гимназију. Поред притиска власти, прогона професора и материјалних неприлика дошло је до тога да се Српска гимназија „привремено“ затвори крајем јуна 1883. године.
ИЗВОР: Тодор Крушевац „Српска реалка - Гимназија у Сарајеву“, Гласник архива и друштва архивских радника Босне и Херцеговине, 1963.
