Српски свештеник био је лист Удружења српско-православног свештенства у Босни и Херцеговини, како му и сам поднаслов говори. Први број изашао је 1. јануара 1912. године.
Власник часописа био је Удружење српског-православног свештенства у Босни и Херцеговини. Излазио је у Сарајеву три године ( до броја четири 1913. године) и штампан је ћирилицом. Прво годиште штампано је у „Првој српској штампарији Ристе Ј. Савића“, а друге и треће штампарији „Николе Пијуковића и друга“. Планирано је било да излази два пута мјесечно, међутим у првој години је излазио једном мјесечно као двоброј, а у другој и трећој години једном мјсечно. Три пута мијењао је формат: у првој години 30 x 23,5, а у другој 24 x 16,5 и у трећој 23 x 16 cm.
Сталне рубрике у часопису су биле: „Расправе и чланци“, „Приповједи и бесједе“, „Преглед црквеног и просвјетног живота “, „Књижевни преглед “ и „Вјесник удружења“. У првом броју Коста Божић је говорећи о организацији свештенства истакао да је основна улога свештеника да „уче народ вјери и моралу“. За такав успјех неопходно је да свештеници имају већи углед у друштву и да имају материјалну неовисност. Текстове о тешком материјалном положају свештеника у наставцима писао је свештеник Тома А. Братић истичући да свештеници имају најмање приходе у друштву, истовремено апелујући за боље уређењем свештеничких плата. Објављено је неколико занимљивих текстова о свештеничком подмлатку, о њиховом образовању и условима живота и рада у рељевској богословији, о значајној улози свештеника у српској историји, о њиховом културном и националном раду, о потреби оснивања једне стручнне духовне библиотеке и слично. С обзиром да су свештеници кроз историју имали значајну улогу у ширењу просвјете и културе у народу и у борби против неписмености, у поменутим радовима се инсистирало на потреби што бољег квалитетнијег њиховог образовања, како би и даље били на достојној висини задатка који им је повјерен и у парохијама били примјер својом културом и образовањем.
Часопис Српски свештеник је опстајао захваљујући претплати својих чланова. То се јасно види у поруци уредништва на крају другог броја, гдје се каже: „Српски свештеник ће моћи само онда уредно излазити, ако све наше свештенство буде претплатник и ако буде тачно слало претплату и чланарину. Чланарина наша за редовне чланове износи 2к, а претплата за лист за редовне чланове 6 к. Молимо браћу свештенике да што прије почну слати своју чланарину и претплату за лист , јер од тога зависи опстанак и Удружења и листа. Уједно молимо браћу свештенике, да свако међу својим пријатељима пронађе још по неког претплатника за лист, као што су то неки већ учинили“. Један од извора прихода часописа били су и огласи , што се такође види из позива уредништва: „Огласи се штампају у Српском свештенику по врло умјереној цијени“.
Последњи број Српског свештеника изашао је у априлу 1914. године. Нису представљени конкретни разлози због чега је часопис престао да излази, али сходно тадашњим друштвено-политичким приликама у Босни и Херцеговини, тешкој материјалној ситуацији српског народа, историском догађају који је услиједио убрзо након тога, препостављамо да су та дешавања утицала на даљи излазак часописа.
Својом уређивачком концепцијом и садржајима које је објављивао, Српски свештеник, се показао као гласило на достојној висини озбиљног информативног часописа за световне потребе православног свештенства. Његов значај је утолико већи уколико га посматрамо као орган свештеничког удружења јер је захваљујући њему цјелокупно православно свештенство из Босне и Херцеговине било је упознато са радом овог удружења, са проблемима, потешкоћама и недоумицама у световном животу, са кратким садржајима теолошких и црквених нових књига и часописа, са најавама оних које су у припреми, са догађајима из свештеничке праксе у појединим парохијама и слично. Због свега наведеног можемо да констатујемо да часопис Српски свештеник, иако је излазио веома кратко, заузима значајно мјесто у српској духовној историји Босне и Херцеговине.
ИЗВОР: Бојана Ласица Српска периодика у Босни и Херцеговини до 1918. године, Пале, 2020.
