У новембру 1895. године у Сарајеву боравили су дуже вријеме страни сликари: један од најгласовитијих акварелиста на свијету Пасини, затим сликар Рубен, чешки сликари Адолф Либшнер, Људевит Куба и Фердинанд Велц.
Из Берлина стигао је сликар Лео Арнт, који је извјесно вријеме радио у Сарајеву. Многи од ових радова објављени су као веома успјеле репродукције у илустрованом часописи Нада. Фердинанд Велц је радио као наставник цртања у Реалној гимназији. Од њега су примили прве подуке у сликарству домаћи умјетници: Јован Бијелић, Ђоко Мазалић и Тодор Швракић. Поред сликарског и педагошког рада бавио се скупљањем библиографских података о Босни и Херцеговини. Умро је у Сарајеву 1. јула 1920. године.
Фердинанд Велц
ИЗВОР: Вјекослава Хунски, Едита Радосављевић Хронологија догађаја из културне историје Сарајево од 1878-1941. године, Сарајево, 1969.
Новембар 1910. године – на сједници Босанско-херцеговачког сабора изабран је парламентарни одбор за чистоћу језика. У одбору су изабрани Петар Кочић, др Мурад Сарић и Никола Ћурић. Кочић је у својим саборским говорима често говорио о чистоћи језика. Парафразирајући познато Вуково тврђење да се српски језик најчистије и најправилније говори у Херцеговини и Босни, Кочић у свом саборском говору од 14. новембра 1910. каже да се послије тридесет и двије године аустроугарског управљања Босном и Херцеговином „са болом и огорчењем“ може рећи да се пише „најнечистије и најнеправилније у Босни и Херцеговини.“ Његово пледирање за чистоћу језика у формулисању законских текстова спада у онај домен Кочићевог саборског дјеловања који је дао највидније резултате.
Језик у законским текстовима
И засједање, XXIX сједница (14. новембра 1910) и XXXIII сједница (19. новембра 1910)
Високи Саборе!
Поводом претресања ове законске основе учинићу неколико напомена о званичном језику и о језику уопће и његову развитку од окупације, па овамо. Као што је окупација донијела много зла и учинила нам много неправди у свима правцима народног живота, исто је тако утицала штетно и на развитак нашег богодавног звучног и љупког језика.
Тај је утицај тако штетан и тако очевидан да ми морамо страховати да нам се наш красни језик, најљепши међу словенским језицима, сасвим не исквари, не изблиједи, не изгуби сву ону своју кристалну јасноћу и љупку звучност којој готово нема равне.
То нас, као старе и добре Бошњане, мора бољети, јер је наш језик и у најстарија времена био необично лијеп и звучан, много љепши и народнији од језика у источним српским земљама, који се је развијао под утицајем византијске културе и грчке синтаксе. То тврде стари споменици, то тврди, између осталог, и овај стари надгробни натпис: "А сије биљег почтена и гласита војводе Радивоја Опрашића. Докле бих, поштено и гласито пребих и легох у туђој земљи, а биљег ми стоји на баштини".
Та се његова љепота сачувала кроз дуге вијекове, и у новије вријеме, кад се стварала наша нова књижевност, српска и хрватска, кад се стварао наш књижевни језик, наш је дијалекат босанско-херцеговачки узет за заједнички књижевни језик два братска народа, за књижевни језик српског и хрватског племена. Оснивач наше нове књижевности заслужни Вук Стефановић Караџић написао је ово: "Српски се говори најчистије и најправилније у Херцеговини и Босни", а данас, послије 32 године аустроугарске управе у Босни и Херцеговини, са болом и огорчењем ја парафразујем ову прецизну Вукову реченицу: "Српски се пише најнечистије и најнеправилније у Босни и Херцеговини". Па ко је томе крив? Ко би други могао бити крив него наша влада, него њезини чиновници, мали и велики, виши и нижи, њене званичне новине, закони и наредбе, њене школе и њене школске књиге, њени разнолики уреди и судови. (У дворани одобравање). Све је то криво и све се то завјерило против чистоће и љепоте нашег језика, и у томе се могло оспоравати аустроугарској управи у Босни и Херцеговини, у овој ствари, у кварењу и накаживању народног језика, доиста јој се не би могло приговорити, већ ако би човјек хтио душу гријешити.
Она је у томе посве успјела, и надам се, високи Саборе, да ће то и европско јавно мишљење и без сјајних банкета безувјетно признати. Ми смо добили у новинама, законима и наредбама и по судовима некакав језик који стоји у врло лабавој, често пута никаквој вези са живим народним говором.
То је једна одурна наказа, тешка и усиљена, често пута потпуно неразумљива, без гипкости, еластичности и звучности, тих битних особина нашег дивног језика. То је језик као наш, а није наш, наше су ријечи, али језик није наш. Из тога језика не провијава дух нашега језика, то није језик који смо слушали и научили са мајчиних усана, који је краснији од пјесме, језик Вуков и Даничићев и наших нових писаца. Ову одурну наказу народног језика створили су странци и наши људи, Срби и Хрвати из Хрватске. Први су га, странци, научили само лексикално, а други, Срби и Хрвати, дошли су са прилично накарадним језиком, који се опет развио у Хрватској под утицајем њемачког канцеларијског језика или граничарске команде. Једни и други братски и заједнички почели су кварити наш језик, како вели наш млађи писац др Ћоровић, ишли су из уреда у уред, увађали новотарије, а сарајевски званични лист ширио их је и популарисао. Странци често пута нијесу разумјели ни правог значења појединих ријечи, као на примјер суци, којима би као чуварима јавног добра и морала до у најситније појединости морао бити познат живи народни говор. Због тога непознавања, високи Саборе, дошло је на судовима често до комичних и трагичних сцена. Да вам само једну испричам. У неком окружном суду пита предсједник оптуженика, који је убио човјека, зашто је убио. Оптуженик слијеже раменима и ћути. Предсједник га поново пита зашто је убио, а оптуженик одговара: "Сам ме је шејтан на то нагнао". На то скочи државни тужилац, и вели: "У смислу, рецимо, § 301 протежем оптужницу и на шејтана и предлажем да се казнено прогони". (смијех). Присједници погледаше се, а један стари Муслиман рече: "Царевина вам је наредна и управна, али да и за шејтана имате параграфа, то ми не може ићи у главу".
И ја сам такође имао да одговарам за једну ријеч, и то за ријеч "суданија". Могу, ако хоћете, своју осуду донијети, па да видите. Државни одвјетник тужио ме је да сам другим падежом те ријечи, који гласи "суданије", мислио да исмијем суд и да кажем, да "суда није". (Смијех). Нашем се језику не може приговорити да није развијен, да се њиме не може изразити све што је потребно, да се не могу логички и прецизно закони и наредбе или правни стручни списи изразити. Ово мишљење није на мјесту! То најбоље показује ново законодавство краљевине Србије и многи стручни списи и правне публикације појединих стручних писаца. Треба само погледати дјела Слободана Јовановића, професора биоградског универзитета, па ћете виђети какве се тешке ствари могу казати нашим српским или хрватским језиком, и то посве јасно и логички. Само једно треба на уму имати, и то је да је битна особина нашег језика да није именички језик, као њемачки, него да је језик глаголски.
Високи Саборе, сви народи цијене љепоту и чистоћу језика. И ми треба да цијенимо и чувамо ово драгоцјено народно благо у свој његовој љепоти и чистоћи. Против нашег језика већ се 32 године стално и непрекидно војује с једне стране, и сада је дошао час да тој страни одлучно подвикнемо: Узето нам је све, на свима линијама народног живота порабоћени смо, али не дамо вам нашег језика! То је наша нада и утјеха, јер велики руски писац Тургењев вели: "У данима када ме сумња, када ме црне и немиле мисли море о судбини отаџбине моје, ти си једини који ми не даш да клонем, о велики, силни, сјајни и слободни руски језиче! Кад тебе још не би било, морао бих очајавати гледајући шта се све дешава у отаџбини мојој".
Зато, високи Саборе, предлажем са својим друговима да се изабере један одбор од три лица, који ће у свакој владиној законској основке поправити језик па тек онда да је расправљамо.
II
Предлог народног посланика Петра Кочића и другова о језику у законским основама
Пошто смо се увјерили да је језик и стил у поднесеним законским основама нечист и ненародан, предлажемо да се изабере одбор од тројице посланика који ће све законске основе прегледати и погрешке у језику и стилу исправити.
Петар Кочић и другови.
III
Високи Саборе!
Као члан одбора за стил и језик у законским основама, прегледао сам законску основу у одабирању атова. Иако је и у привредному одбору и у пленуму саборскоме посвећено довољно пажње стилу и језику у овој законској основи, ипак се у њој налази нешто што није исправљено и што се није дало исправити, а то је онај основни тон и стилизација језика која је потпуно страна нашем језику. По свему се чини да је закон или превођен или су га према разноликим оригиналима саставили људи који не познају довољно дух нашега језика. Тесали смо и глачали сви, али је ипак језик у основи остао такав да га не подноси дух нашега говора. Времена смо имали мало за овај посао а да бисмо се могли упустити у радикално чишћење. Па да смо га и имали довољно, не бисмо то смјели чинити, јер је та основа стигла у треће читање, па мислим да није опортуно упуштати се у опширније рашчлањивање и стилизацију појединих реченица. На тај начин могло би се десити да једна реченица добије други смисао него ли је хтио законодавац.
У стилу и језику мало се исправило; на примјер, у свима основама, па и у овој о атовима, долази често и редовно глагол "треба", "ваља", "мора" и "смије" са неодређеним начином. То није у духу језика. Ми бисмо просто употребили или презент или футур. На примјер: мјесто "треба одредити" ми кажемо "одређује се" или "одредиће се". То је и са законске стране много боље и прецизније речено. Ово "треба", "мора", "не смије" није наше, оно немило звучи у једном закону. У данашњој држави и друштву ионако је тешко живјети, па ако и у свакоме закону налазимо "мора", "смије", "не смије", то се некако неугодно осјећа, јер на сваком кораку, и поред тих пријетња, сретамо жандаре, видимо отворену тамницу итд., па сад уносити ту тврдоћу и опорост у законе не ваља, особито кад то не одговара духу нашега језика.
И у језику се је могло много ријечи замијенити другим, подеснијим народним ријечима, као на примјер: ријеч "подручје" могла се замијенити ријечју "област", али смо ми оставили ту ријеч. Иако је то "подручје" неспретна кованица, оставили смо је, јер је ушла и укоријенила се у језику и често долази у самом тексту. Према свему реченом, ми смо у овом поправљању били врло скромни; § 1. нисмо ниуколико измијенили.
IV
Ја нијесам противан ковању појединих израза за науку, нијесам тјесногруд пуриста, али сам увијек за то да се што ближе духу народа кују ријечи, да њих може народ разумјети. Рецимо, ријеч се је "призив" у нас, како се вели, одомаћила, те врло много употребљава, али такођер и ријеч "жалба", која исто значи што и призив.
У српским законима како знам нема ријеч "призив" него "жалба".
Мјесто призива има тамо жалба, али ако госп. секциони шеф баш хоће да остане ова ријеч призив, ја нијесам противан, нијесам тјесногруди пуриста, само ми је криво кад се у 'дух језика уноси, као што у свим наредбама, некакав дух који нашему језику потпуно не одговара. Вјерујте, има владиних наредби које показују да ови људи нијесу разумјели нашега језика. Ми морамо бранити свој језик, али пустити да се наука и језик развија, јер језик је жив организам. То сам имао да кажем поради ове ријечи.
ИЗВОР: https://www.rastko.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-sabor_l.html
Ристо Бесаровић Из културне и политичке историје Босне и Херцеговине, Сарајево, 1966.
Марко Катић, власник башче „Мостар“ у Сарајеву је 1913. године у „својој мостарској башчи подигао кинематограф“. Лист „Српска ријеч“ је објавила да је ријеч о љетном биоскопу, можда првом који је Сарајево добило. „То је једини Србин у нас, који је прегао да нашем свијету пружи прилику, да лијепе љетне вечери проведе уз малу цијену, гладајући живе слике. Чак се г. Катић побринуо и начинио нарочити одјел за наше муслиманке“. О кинематографу Корзо писало се да даје врло лијепе представе и бирани програм. У сали „Мостар“ позоришна трупа Симе Станојевића Шућура давала је представе 1910. године, а 1911. године „драматска група Ђоке С. Протића одржавала је представе у „башчи код Катића на Кеју“.
ИЗВОР: Ристо Бесаровић Из културног живота у Сарајеву под аустроугарском управом, Сарајево, 1974.
1. новембар 1912. године излази културно-социјална ревија Српска жена, орган Савеза добротворних задруга Српкиња за Босну и Херцеговину. Главни и одговорни уредник био је Светозар Зрнић, управник Савеза. До јануара 1913. године изашла су само три броја. Штампана је ћирилицом, једном мјесечно, у свескама од 2 штампана табака 23 x 16 cm у штампарији Н. Пијуковић у Сарајеву. Главни задатак листа био је да прикаже живот, рад, културни развитак српске жене и њезину улогу у народној умјетности.
ИЗВОР: Ђорђе Пејановић Библиографија штампе Босне и Херцеговине: 1850−1941, Сарајево, 1961.
- новембра 1913. године почео је излазити лист Истина, српски демократски ораг. Власник и уредник листа био је Данило Димовић. Одговорни уредник од броја 21. у 1913. години па до краја излажења био је Васо Васиљевић. Други уредник био је др Милан Јојкић. Лист Истина престао је с излажењем 1915. године. Штампан је ћирилицом, три пута недјељно до 8. 8. 1914. године, а онда до краја излажења као дневник. Сваки број пагиниран је засебно (обично по 4 стране). Штампан је у штампарији Николе Пијуковића и друга у Сарајеву.
ИЗВОР: Ђорђе Пејановић Библиографија штампе Босне и Херцеговине: 1850−1941, Сарајево, 1961
- новембра 1918. године излази културно социјалне ревија Ново дјело. Уредници ревије били су Боривоје Јевтић и др Милан Будимир. Лист је излазио до 29. маја 1919. године. Штампан је ћирилицом и латиницом у штампарији Д. и А. Кајона у Сарајеву. Није излазио у одређено вријеме, али мјесечно најмање једанпут.
ИЗВОР: Ђорђе Пејановић Библиографија штампе Босне и Херцеговине: 1850−1941, Сарајево, 1961.
