Јефтан A. Деспић (1854−1918) рођен је у Сарајеву у познатој трговачкој породици. Завршио је Српску реалку и бавио се трговином.
Био је дугогодишњи члан општинског вијећа, члан српско-православног црквено-школског одбора и у неколико махова предсједник српског пјевачког друштва "Слога". У Старој православној цркви уредио је архив и музеј. Био је велики добротвор, па је тако остало забиљежено да је дао 50 форинти за подизање споменика Сими Милутиновићу Сарајлији, а био је уједно и благајник одбора. Кућа Јефтана Деспића (некада Владислава Скарића) данас је Музеј књижевности и позоришне умјетности БиХ и проглашена је националним спомеником Босне и Херцеговине.
ИЗВОР: Вјекослава Хунски, Едита Радосављевић Хронологија догађаја из културне историје Сарајева од 1878−1941. године, Сарајево, 1969.
8. фебруара 1920. године – у просторијама Трговачке коморе одржана је скупштина Друштва за просвјећивање жена и заштиту њених права. Прочитан је извјештај о раду и образложена је резолуција којом се тражи опште право гласа жене.
Прва скупштина одржана је 10. септембра 1919. године када је одређен програм рада и изабран привремени одбор. У одбор је ушло 20 чланица које су се саме јавиле да су вољне радити. Сједнице су се одржавале сваке седмице. Организовале су низ предавања из хигијене и других друштвених питања све у сврху просвјећивања жене и заштити њених права. Предавања су била подијељена у двије групе. Прва група су били курсеви које су држале учитељице, као онима који ће стечена знања ширити даље у народ. Први такав курс одржала је др Маша Живановић О дојенчади. Други курс држала је др Стака Бокоњић О венеричним болестима. Трећи курс је држао др Перо Стјепановић Из анатомије и физиологије. У другој групи била су предавања за ширу публику:
- Развој жене предавала Митра Морачина,
- О венеричним болестима циклус популарних предавања држала др Стака Бокоњић,
- Морал и алкохол, предавање професора Зечевића и
- Из анатомије и физиологије биља предавање Цвијете Цихлар.
У мају 1920. године свој рад прошириле су и у села, а прво предавање одржано је 22. маја у Рељеву. Говорила је др Стака Бокоњић О Заразним болестима. Друго предавање о штетном утицају алкохола одржала је у Горњем Которцу Јованка Чубриловић.
Друштво је било организовало бесплатне часове учења руског и француског језика, а курс руског је држао Рус Михаило Волконскиј. Послије његовог одласка из Сарајева, наставио је професор Урош Човић. Француски језик предавале су Мара Јакшић и Јованка Краљевић, а часове конверзације за оне које су већ знале француски држала је два пута недјељно Францускиња Жане Лион.
Чланице Друштва биле су свјесне броја неписмених тако да су организовале аналфабетске курсеве, које су држале учитељице Љубица Љубичић, Милева Гаковић, Јосипа Гол Војислава Јанковић, Катарина Јеринић, Радојка Ђокић и Софија Миљковић. Курсеви су се одржавали у ћилимској фабрици, земаљској болници, дуванској фабрици и затвору. Осим рада на просвјећивању успјеле су трудом и иницијативом др Маше Живановић да отворе једну установу за заштиту жена. То је било склониште за мајке и новорођенчад у Пофалићима. Склониште је отворено 1. децембра 1919. године и имало је мјеста за само 10 жена с дјецом. У склониште су се примале сиромашне жене у деветом мјесецу трудноће, кад више нису могле радити тешке послове, од којих их иначе друштво није штедило. Непосредно пред порођај отишле би у земаљску болницу, а када би се породиле, враћале би се с дјететом у склониште, гдје би остале док не нађу мјесто на којем би могле радити и хранити своје дијете. Друштво је помогло да се отвори обданиште 1. маја 1920. године како би мајке које морају ићи на надницу, а немају коме оставити дјецу, могле некоме повјерити своју дјецу.
Друштво за просвјећивање жена и заштиту њихових права касније је промијенило назив у Женски покрет.
ИЗВОР: Јованка Чубриловић Извјештај о раду „Друштва за просвјећивање жене и заштиту њених права“ у Сарајеву, Женски покрет, Год. 1, бр. 4/5 (15. август 1920)
Вјекослава Хунски, Едита Радосављевић Хронологија догађаја из културне историје Сарајева од 1878−1941. године, Сарајево, 1969.
8. фебруара 1932. године – Одржано књижевно вече у Народном позоришту, на којем је учествовала Група сарајевских књижевника. Радове су читали Хамза Хумо, Вера Обреновић-Делибашић, Јакша Кушан, Исак Самоковлија, Михаило Мирон, Јован Палавестра, Милица Миронова, Марко Марковић, Диздар Хамид, Мирко Максимовић, Михајло Делибашић и Милан Ћурчић. Анђелија Мартиновић, уз клавирску пратњу Анке Ивачић, изводила је пјесме Готовца, Зајца, Шопена, Дворжака, Летке и Коњовића.
Група сарајевских књижевника дјеловала је између два свјетска рата, а основана је 17. 2. 1928. године. Њени најважнији циљеви и задаци били су да се стара о друштвеној афирмацији књижевног стваралштва у домаћој средини; да његује и унапређује сарадњу међу писцима; да се брине о заштити ауторских права својих чланова; да подстиче издавачку дјелатност; да пружа помоћ писцима и штити њихове интересе итд. На оснивачком састанку Групе сарајевских књижевника присуствовало је укупно 14 писаца и један сликар, да би им се касније прикључило још седам писаца. Учесници оснивачког састанка Групе сарајевских књижевника били су: Боривоје Јевтић, Исак Самоковлија, Хамза Хумо, Милан Ћурчић, Вера Шкурла-Илијић, Радован Т. Перовић-Невесињски, Јован Палавестра, Хасан Вељковић, Михаило Делибашић, Марко Марковић и сликар Роман Петровић, а касније су се Групи прикључили: Милутин Јовановић, Михаило Мирон, Милица Мирон, Мирко Максимовић, Вера Делибашић-Обреновић, Тодор Крушевац, Миодраг Максимовић и Хамид Диздар. У овој сталешкој асоцијацији, која је добила назив Група сарајевских књижевник „Силвије Крањчевић“, налазили су се писци из свих босанскохерцеговачких конфесионално-националних заједница (српске, хрватске, муслиманске и јеврејске).
О састанцима Групе сарајевских књижевника вођен је записник за цијело вријеме њеног постојања. Многи њени записници, нарочито они први, које је водио Боривоје Јевтић за вријеме док је он био секретар одликовали су се оригиналним и духовитим начином биљежења рада на сједницама и састанцима, и описима људи и догађаја. Поред записника вођена је и архива, општа и благајничка, и благајничке књиге. Данас ништа од овога није сачувано, јер је уништено под притиском усташког терора за вријеме Другог свјетског рата.
ИЗВОР: Вјекослава Хунски, Едита Радосављевић Хронологија догађаја из културне историје Сарајева од 1878−1941. године, Сарајево, 1969.
Драгомир Гајевић Културно-историјски оквири новије књижевности, Сарајево, 1991.
Марко Марковић Група сарајевских књижевника, Живот, Год. 2, књ. 3, св. 12, 1953.
