У издању Матичне библиотеке Источно Сарајево објављена је књига „Стево Калуђерчић: просвјетни, културни и политички радник (1864-1948)“ коју је приредила Ивана Куљанин.

Стево Калуђерчић (Сомбор, 1864 - Сарајево, 1948) био је учитељ, приповједач, преводилац, културни, просвјетни и политички радник који је живио у Сарајеву с краја 19. и почетком 20. вијека. Био је активан члан у свим оновременим културним и друштвеним организацијама, часописима и удружењима. Писао је приповијетке о културном животу, о знаменитим људима који су живјели и радили у Сарајеву, а акценат његовог животног рада јесте борба за одржање српских школа, као и бољи статус учитеља и учитељица. Један је од оснивача и уредника „Босанске виле“ са његoвим графичким рјешењем насловне странице. Његове приповијетке су писане под утицајем српског реализма и то су цртице из босанскохерцеговачког живота. Преводио је са њемачког и словеначког.

Био је активан члан „Просвјете“, написао је Историју српског народа која је била уџбеник у основним и грађанским школама све до 1914. године. Такође, био је хоровођа и члан црквеног хора у старој српској-православној цркви у Сарајеву, редактор аламанаха „Нови Требевић“, иницијатор основања музеја старе православне цркве у Сарајеву, предсједник Српског учитељског удружења у БиХ, народни посланик у Босанско-херцеговачком сабору, члан сарајевског соколског друштва „Душан Силни“, један од оснивача и уједно члан пјевачког хора „Слога“.

Битно је истаћи његово залагање за описмењавање дјевојака, будућих мајки. У томе је итекако успио као наставник, а потом и управитељ Више дјевојачке школе. Цијели свој радни вијек провео је у побољшању стања школства у Босни и Херцеговини изгарајући у жељи да промијени и створи бољу будућност у наставном и васпитном раду у школи.

Важно је напоменути да од 1933. године, па све до 1980. године о Стеви Калуђерчићу се није писало. Само се у неким историјским и просвјетним књигама његово име спомене и то остане једино као референца.

Проучавајући живот и дјело Стеве Калуђерчића, запазили смо немилу чињеницу да му се име чак и не спомиње када се пише о институцијама, удружењима и часописима, у којима је његов удио био у оснивајућем акту. Истичемо ово као поражавајући податак како брзо заборављамо људе коју су били битан дио друштвеног, просвјетног и политичког живота Срба у Сарајеву. Наравно, није за све криво ни наше памћење већ и политичке прилике које су наступиле послије Калуђерчићевог одласка у пензију. О Стеви Калуђерчићу, његовом „повратку“ у 21. вијек најзаслужнији је његов унук Павле Калуђерчић који нам је у књизи Сјећања на људе и догађаје поново обновио сјећање на свог изузетног дједа.

Зборник је подијељен у поглавља у коме прво поглавље садржи приповијетке Стеве Калуђерчића, у другом су преводилачки радови, а у трећем радови о Српском учитељском удружењу и српским школама у БиХ. У четвртом поглављу су педагошки и други радови, а шестом сјећања на Стеву Калуђерчића из угла његових савременика“. Шесто поглавље је Библиографија радова Стеве Калуђерчића, а у седмом су прилози-фотографије породице Калуђерчић.

Говорећи и пишући о Стеви Калуђерчићу, желимо да направимо корак у познавању и уважавању властите традиције и прошлости као предуслова да поштујемо оне који су много учинили за нашу културну историју.

„Имајући у виду идеолошке аспекте педагошког, националног и културног рада учитеља Стеве Калуђерчића (Сомбор, 1864 – Сарајево, 1948), звонке ријечи његовог вршњака из далеке Америке Џорџа Вашингтона Карвера (1864 – 1943), које гласе – Образовање је кључ који отвара златна врата слободе – добијају свој пуни смисао, наводећи нас истовремено да по ко зна који пут у историји човјечанства застанемо над постигнућима оних личности на чијим културним тековинама градимо сопствену будућност. Насљеђе Стеве Калуђерчића, овјековјечено бројним радовима, публикованим у оновременим водећим књижевним, педагошким и друштвеним листовима, часописима и календарима, те запаженим говорима и бесједама, одржаним у Босанско-херцеговачком сабору, проистекло је из његових несебичних напора и залагања за боље и слободно сутра како српског, тако и свеукупног становништва Босне и Херцеговине.

 * * *

Велики допринос овом зборнику представља персонална библиографија Стеве Калуђерчића, коју је, заједно са уводном студијом (Стево Калуђерчић, учитељ и васпитач), такође, сачинила Ивана Куљанин. Подијељена у двије веће цјелине, Библиографија садржи 103 библиографскe јединицe, обликованe према савременим међународним правилима за библиографски опис монографских публикација ISBD(M) и библиографски опис компонентних дијелова ISBD(CP). Библиографска грађа класификована је хронолошки, према времену објављивања. У првој цјелини су пописана Калуђерчићева посебна издања, затим његови прилози у календарима и периодици, те публиковани говори, предавања, реферати, полемике и извјештаји. Други одјељак посвећен је литератури о Стеви Калуђерчићу.

Узевши уопште, персонална библиографија Стеве Калуђерчића, настала трудом Иване Куљанин, представља први систематичнији научни поглед на стваралаштво овог аутора.       

Ивана Куљанин је у протекле три године, колико је укупно и трајала њена потрага за расутим текстовима Стеве Калуђерчића, те радовима других о њему, детаљно истражила архивску и библиотечку грађу код нас и у региону. Назначени истраживачки приступ у обликовању зборника о Стеви Калуђерчићу, одлика је Иванине истинске посвећености и афинитета према националној културној баштини. Осим тога, приређени зборник је својеврсни показатељ високог нивоа њене библиотекарске и библиолошке свијести. У приређивачком смислу, овај зборник представља значајну истраживачку и културолошку новину, будући да на једном мјесту сабира разноврсно стваралаштво Стеве Калуђерчића, штампано у оновременим календарима и периодици, који се, као ријетка библиотечка грађа, чувају у специјалним одјељењима националних библиотека, архива и музеја у Босни и Херцеговини (а и шире). У том смислу, дати зборник представља погодну основу за даља и студиознија проучавања не само Стеве Калуђерчића, него и цјелокупне културне, политичке и друштвене прошлости Босне и Херцеговине у протекла два вијека.“  (из рецензије доц. др Радославке Сударушић)