Под истим насловом – Проблеми, писци, дела, академик др Радован Вучковић објавио је у Сарајеву пет књига (1974, 1976, 1979, 1981, 1988). У првом дијелу тих студија заступљени су текстови општег карактера, у другом радови о писцима и у трећем чланци о појединим делима која је Вучковић критички коментарисао. У Београду и Новом Саду, Вучковић је објавио двије књиге сличног садржаја – У знаку традиције и авангарде (2004) и Паралеле и укрштања (2009).

Књига „Кина - благи џин Истока“ , Др Љуба Грковића из Источног Сарајева, је врло занимљиво и актуелно штиво за свакога ко се бави друштвеним наукама, посебно економијом и међународним односима. Књига коју је аутор написао на основу својих путовања и непосредних запажања, изучавања најмногољудније земље и најстарије цивилизације свијета, те разговора са обичним свијетом и високим званичницима НР Кине, с правом се може назвати стручним и књижевним дјелом посебне вриједности.

Рукопис, обимом кратког, романа Откуд памет оном ко је нема ставља пред његовог нултог тумача, а ту улогу имају рецензенти, прије свега питање куда иде савремени роман. Тумачење да сви текстови који посједују елементе модерности вишег реда, на коју није навикнута читалачка или стручна публика, припадају постмодернистичкој књижевној традицији у заснивању не може задовољити потребу за тумачењем дјела чија структура превазилази ове границе.

Студија академика Неђе Шиповца „Зовем се загонетка“ (Све љубави Иве Андрића) је узбудљиво књижевно дело које на импресиван начин продире у просторе добро скривених и замаскираних тајни највећег српског писца и нобеловца Иве Андрића. Ово дело је врсна студија која на особен начин открива непознато и вешто прикривано и несумњиво ће обогатити сазнања о највећем српском писцу и његовом тајном животу.

Из рецензије Мирослава Радовановића

Познато је да професија библиотекара сеже од самих почетака писмености и стварања првих библиотека. Грчка цивилизација је имала велики утицај на развој римске културе, a касније и осталих култура на овим просторима. Записи на камену, такозвани епитафи, на којима су уписана почасна звања, говоре нам о давном постојању професије библиотекара.